Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

четвртак, 10. децембар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Избјегличка

© by Victor Mikhailovich Vasnetsov (Виктор Михайлович Васнецов) - Всадники Апокалипсиса

Избјегличка

Док гранате

око глава

лете

сакуписмо

све Иконе

Свете

упртисмо

цркве

и гробове

наше куће

к‘о жита

снопве

и кренусмо

на далеке

путе

само даље

од невоље

љуте

туђин хара

исук‘о

ножеве

котрљају

главе

к‘о бундеве

низ стрњику

у таласе

хладне

брат и сестра

за авети

гладне

божур вене

косови

се селе

гује љуте

запосјеле

путе

драги Боже

Небеса

одшкрини

своју дјецу

у заштиту

прими...

Мирослав Б. Душанић

Die Vergangenheit ist nicht tot, sie ist nicht einmal vergangen.

Christa Wolf

понедељак, 7. децембар 2009.

Botenstoffe II

Handy-Photo (Nokia 6120 classic): Miroslav B. Dušanić

недеља, 6. децембар 2009.

Перо Васлић: Позна јесен

Перо Васлић

...Blätter fallen

Jahren gleich

Laub deckt Manches zu

macht Wege

unsichtbar

was

ist

ein

Jahr...

© by Rachel

Botenstoffe

Handy-Photo (Nokia 6120 classic): Miroslav B. Dušanić

субота, 5. децембар 2009.

петак, 4. децембар 2009.

Милорад Мишо Ђурђевић: У МОМ КРАЈУ...

У МОМ КРАЈУ…

Посечена стабла

на Живот личе

На јутро

којем печурка

и после кише

кличе

Игра сенки

у току Реке

као покрети

наши од Постања

за навеке

А Људи к'о људи

једни уз друге

к'о чамац прастари

Пењу се до дуге

Сликом Речима

Да Мисао

пред јесен

Радост

Подари

Милорад Мишо Ђурђевић

Фотографије: Савко Пећић Песа

четвртак, 3. децембар 2009.

Miroslav B. Dušanić: Summer of Love

Collage: Miroslav B. Dušanić

Albert Camus: Der Fall

«So ist der Mensch, (…), er hat zwei Gesichter: er kann nicht lieben, ohne sich selbst zu lieben.»

Albert Camus

недеља, 29. новембар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту

© by Stojan Milanov - Dorćol

Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту

Сунце се изгубило на западу. На мјесту потонућа израстао је огроман коров, који су обијесни младићи разносили улицама Београда. Док су лумповали, осакаћене лутке су у страху напустиле излоге и побјегле ка Дорћолу, а ја сам врховима ципела гађао конзерве да бих чуо њихов звук. Расањујући су дјеловале све те вибрације произведене обичним замахом ноге. Касније сам видио звијезде ружичасте боје, издизале су се изнад Калемегдана, освјетљавале тетовирана лица и онда распрснуле у хиљаду свитаца, тако да је свака дјевојка затечена на улици, имала бар једну свјетлећу бубу у коси. Из дубине асфалта допирала је пјесма измијешана с батом ципела. Негдје далеко и сасвим тихо шумила је вода, чуо се јецај или можда стењање разголићених лутака... И тек тада кроз јецај чуо сам те, или боље рећи јавила си се, заголицала ме по табанима и испод кољена, и извукла фотографију, ону у црно-бијелој техници, на којој сам зурио у празан простор између наших тијела. Низ прозорско стакло цурило је мастило, подвлачило се испод тепиха, излило испод врата и текло све до улице. Млађи пролазници су испружених руку, на фасадама оближњих кућа исписивали мени нека непозната имена, заобљавали срца, срцатија од свих срца описаних у романима и књигама поезије. Они старији, на углу Кнез Михајлове и Париске, у хистеричном смијеху забијали су клинове у вене...

Љето је остало иза мојих леђа, остали су пупољци и цвјетови. На столу поред транзистора остала су исцијепана писма, неколико листова хартије, неоформљених реченица и знакова интерпункције. Сунца није било више. Само је хладноћа струјала и савијала пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника, замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су неке чудне мухе, изводећи пируете као клизачице, а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме... А ја сам мислио да нећу моћи да издржим кишу која натапа тканину, и ноћ у којој не видим боју очију и израз твога лица, и да сам ја само једна од оних животиња, које живот црпе од сунца и да бих се, ако се не појави, претворио у пацова, оног црног, што се налази на свим периферијама и подземљима већих градова, оног гојазног, који се храни људским месом.
(1983./2009.)

Мирослав Б. Душанић

Биографија:

Стојан Миланов: рођен 1963. године у Београду. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Од 1985. године активно се бави сликарством. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије (УЛУПУДС). Његове слике се налазе у многим колекцијама у Америци и Европи.

© by Goran Despotovski - Mumbled (2007)

BIOGRAPHY

Goran Despotovski was born on August 13 th 1972 in Vrsac. In 1995 he graduated from the College for Visual and Applied Arts in Belgrade. In 1999 Despotovski graduated in Painting Art from the Academy of Arts in Novi Sad where he also received his MA in 2003, studying with Professor Dusan Todorovic. Since 1999 he has been a member of the associations of visual artists of Vojvodina and Serbia - ULUV and ULUS. He has been an associate of the Centre for Contemporary Culture Konkordija in Vrsac since 2002, and Assistant Professor at the Academy of Arts in Novi Sad – Section Painting since 2004.

субота, 28. новембар 2009.

Taraf de Haidouks

Поново стара крушка

поново стара крушка

© by Pero Vaslić

Пада тама, ал' никако ноћ,

нигде плота да ишчупам коц.

Стара крушка још старија трешња,

село гори, а баба се чешља.

Свако иде где може и хоће,

никог нема да обере воће.

Стигла крушка презрела је трешња,

село гори, а баба се чешља.

(из "Село гори а баба се чешља")

петак, 27. новембар 2009.

Miroslav B. Dušanić: Mit oder ohne Anlass

© by Savko PEĆIĆ PESA

Mit oder ohne Anlass

Wandlungsfähig

entfaltet

verfasst jeden Augenblick

und Lyrik darbietend

als wäre alles nur ein Spiel

wirbelt

so welthaltig

nur nicht sich selbst

Dann jahrelang Distanz

verblasst

und verunsichert

für das Hier und Jetzt

verschließt sich

in seinem Zimmer

Miroslav B. Dušanić

четвртак, 26. новембар 2009.

Игор Ђурић: Црњанском Милошу

Црњанском Милошу

Не верујем да си Лондон волео

Магле су кажу густе

а људске душе сиве

на том острву

Ал` Србије није било

да се у њу вратиш

па ти је било свеједно куд` ћеш

Нема је ни данас

Од Галиције до Хипербореје

читав један људски век

ширине и дужине има ту

У много околних сокака си заш`о

свуд` си тражио

а налазио само

мечкаре и обућаре

никад Србина

Јер онима што су те српством мамили

дражи су били бегови и аге

и коњушари аустријски

него ти

И данас је тако

И једино им је жао

што им утече

и што Исаковиче

у колхоз гурнуше Руси

а не они

Многи се именом твојим ките

данас

`оће своје мермерне свињце да украсе

то их ништа не кошта

а и не дају се више туђи

да се њима диче

Не тугуј зато

стрпи се и чекај

кад поново буде Србије

онда се врати

Игор Ђурић

Игор Ђурић рођен 26. јануара 1968. године у Истоку, Метохија. Издао је збирку пјесама ''Недовршене песме'' 1997., роман ''Колона'' 2005. (откупљен од Министарства културе 2006.) у издању издавачке куће ДК „Свети Сава“. У припреми за штампу су романи ''Расељеник'' и ''Клинички живот'', збирка прича ''Разне величине'', збирка новинских текстова „Метохија и Косово“ и путопис-роман из Америке „Прва година у Њујорку“. Пише за часопис „Хвосно“ из Истока. По његовим текстовима (између осталих) направљен је документарни филм „Остала је реч“. Живи на релацији Њујорк - Србија.