 |
| © by Прибој - Мајевица 2007 |
2.
Нико није знао да каже, када и под којим околностима је Марко Алексе Томића постао ожењен човјек. Виђан је веома ријетко. У сеоској задрузи је куповао увијек исте продукте: паковање соли, пола киле шећера у коцки, дивку, двије конзерве сардина у уљу, црни конац, петролеј за лампу и фртаљ ексера. У цркву није ишао, али је виђан како сједи испод старог цера у гробљу, одмах поред трошне гробљанске ограде. Том приликом би пућкао лулу и гледао негдје у даљину. Понекад би, извлачећи се из грмља и шипражја, уплашио дјецу која су брала шипак и малине или би се, када то нико није очекивао, као див изненада придигао из бујади.
Живио је у једном кућерку на крају села, одмах поред густе шуме, у коју нико није залазио јер су кружиле приче да је одувијек зачарана. Стари Ристо Петра Ђокића је у припитом стању умио да каже: „Ко ногом у њу крочи, из ње се не врати. Њом царују бијесне виле и вилењаци. Ту живе свакојаке але, дрекавци и вукодлаци. У њој је ваздух тежак, мирише на стрвине и лешеве, а умјесто птица ту лете напуштене и залутале душе.“ Кажу да је Марков отац, Алекса Томић, једног јутра ушао у шуму и никад се више није вратио. Неки сељани су се клели да су извјесно вријеме ноћу, обично за вријеме пуног мјесеца, чули његова запомагања. Пар мјесеци послије његовог тајанственог нестанка, изгубила се и Маркова мајка Јевдокија, звана Јека. Неки су говорили да је и њу највјероватније шума прогутала. Али Игњат Павла Милеуснића, познати дољански зидар, је тврдио – а њему је за повјеровати – да се Јека преудала, јер ју је он видио у једном дворишту на повратку са Мраковице.
Како било да било, дјечак је остао и одрастао сам. Израстао је у огромну људину. Ишао је босоног, имао шаке као лопате и дугу коврџаву косу и браду. Но и поред свега тога није се могло рећи да је био ружан човјек. Било је нечег привлачног у његовим дивљачким очима. Понека жена у Дољанима је сажаљиво и тихо прозборила: „Јадан Маркеља. Нит се ко о њему брине, нити он кога гледа.“
Мирослав Б. Душанић
