уторак, 4. јануар 2011.

Poetry in a Global Box: Canada

Lesley Choyce
Legend

When I was three years old
and my father was building our house--
nothing there yet but a skeleton of studs
and empty air,
I climbed the ladder to the not yet attic
and crawled along a joist
just wide enough for infant knees
until I was discovered
in the centre of a would be home
with mortality singing along my skin
and a cold concrete basement below.

All I had going for me (as usual)
was blind optimism and a sense of balance
like a bright idea not quite yet lost.
Then, somehow, before the darkness found me out,
my father was aloft,
too scared to shout my name
or make me move.
I think he almost tripped in fear,
a man whose feet could dance through work,
while I just smiled, expecting praise
and found, instead, a painful price
of angry hands that spanked me back
into a world of safe and love
before the time of further years
of higher climbs to narrow beams
with legs less sure at every step
and darker depths below us all.

© by Lesley Choyce


Victoria, B.C.: Ekstasis Editions, 1998.
ISBN: 1-896860-30-3

Мирослав Б. Душанић: Горчина на Ничијој земљи

© by Сергей Алексеевич Брюханов - Cамокритика
Горчина на Ничијој земљи

Изворе зла тражио је у себи
Тако је одгајан и тако је учен
...
И обзнани му се обмана
На самом рубу провалије
У оном смутном часу
Кад се све границе губе
И кад је прекасно
Да устукне и да се покаје

Мирослав Б. Душанић

субота, 1. јануар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Први јануар


1. Januar (Blickwinkel)

Ein Tag wie alle andere.
Eine Birke zittert im Hof,
und der Mensch (wie immer)
reckt sich in alle Richtungen.

Miroslav B. Dušanić


1. јануар ([мој] угао посматрања)

Дан као и сви други.
У дворишту бреза дрхти
а човјек (као и увијек)
протеже су у све правце.

(на Српски прeвео Аутор: Мирослав Б. Душанић)

Савко Пећић Песа: Блогословље роду


Блогословље роду

не тугуј роде
дјеца ће наша
њивама плодним да ходе
и златоно класје ће брати
што ће иза тебе остати

кад вријме дође
снага твоја
утробом земље ће процвјетати
и унуци ће памтити

а сада немој ме жалостити
вријеме твоје није још дошло
тек је пошло
и много тога о роду нашем
имаш да кажеш
и поздраве умом
у свијет о њима шаљеш

здрав ми и жив био
на многаја љета
и вечерас нагни једну
у здравље па куд пукло да пукло
и то нас је кроз живот вавијек вукло

Савко Пећић Песа

четвртак, 30. децембар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Осјећам небо

© by markcork40
Осјећам небо

Из утробе моје избјегличке собе
пуштам заточене ријечи
ослобађам је устајалих уздаха
и крика
дошло је вријеме краја осами мојој
зато сјећања - скромну оставштину
за дјецу и пријатеље
- радо у слике претачем
срећан што неповратно крећем
утабаним путем предака мојих

Мирослав Б. Душанић

среда, 29. децембар 2010.

Miroslav B. Dušanić: Ein Wort

Alfred Kubin

Ein Wort 

Es gab ein Wort
das im Kult der Aufopferung
Lippen suchte
Ein Wort
wie ein orthodoxer Mönch
unabhängig von der Zeit
Ich sang es im Schlaf
und flüsterte es
bis zum Ende des Traums
Jetzt suche ich es
möchte es aufschreiben
kann‘s nicht finden 


Miroslav B. Dušanić

понедељак, 27. децембар 2010.

Gabriele Brunsch: ...s’ist eisig, eisig, bitterlich

© by Gian Valdivia - Weihnachten


...s’ist eisig, eisig, bitterlich

.
...s’ist eisig, eisig, bitterlich
wind treibt den schnee wie gischt.
ins weißlich grau der himmel mischt
ein seltsam-seltsam glitzerlicht,
das mischt sich in die weiße gischt,
spricht flüsternd, wär ich weihnachtlich,
so bitter wär die kälte nicht,
so eisig wär sie nicht...!

ich bitt hinein ins weiße licht,
das sich so seltsam gräulich mischt,
schick mir von deinem zauberlicht,
weil’s mir ganz tief im herzen sticht,
sei weihnachtlich, sei weihnachtlich,
so bitter wär die kälte nicht,
so eisig wär sie nicht...!

die eisig fahle weiße schicht,
(wind treibt den schnee wie gischt)
sich grau mit schwärzlich-grau vermischt.
erst zaghaft gleist das glitzerlicht,
dann diamanten eisiglich,
nur kalt, nur kalt, nicht weihnachtlich,
nicht wärmt der schein,
er schimmert nicht,
muss bitter kalt, muss eisig sein...

Gabriele Brunsch

петак, 24. децембар 2010.

Мирослав Б. Душанић / Славко Покрајац: У овом граду ја никога немам

тешко је (али можда и драгоцјено) искуство туђине
у сваком пролазнику упорно тражиш
и „препознајеш познанике“
а ипак остајеш непримијећен и сасвим сам

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић
У овом граду ја никога немам

Корачам тужан улицом својом
Свуд око мене незнани људи
Да ми је срести познатог неког
Да кажем здраво и здраво буди

Гледам у крчму младости своје
Гдје шљиву точе ко дукат жуту
Да ми је срести познатог неког
Да га позовем на једну љуту

Стојим на мосту љубави прошле
Узалуд чекам Даницу звијезду
Да ми је срести познатог неког
Да срећан умрем у своме гнијезду

У овом граду ја никог немам
Куда да кренем с киме да живим
Другови стари отишли давно
Ја друштво правим зорама сивим

Славко Покрајац

четвртак, 23. децембар 2010.

Vlatko Stefanovski i Stefan Milenković (22. 12. 2010 Sava centar - Beograd)

Драга Елена, знам да си се добро провела!


Miodrag Pavlović: Paradiesische Sprüche

Der Traum vom Traum

Der Traum kam zu mir
als habe man ihn mir zugeführt:
er verlangt zu übernachten
am richtigen Ort
zur falschen Zeit.
Das Dumme ist
ihn erwartet nicht
jenes ICH
das ihn träumt
sondern ein anderer
halbstumm
geht er zur Tür hinaus
und umarmt ihn zärtlich
ihm zum Trotz.

Miodrag Pavlović


Сан о сну

Сан је дошао до мене
као да је доведен:
тражи да преноћи
на правом месту
у погрешно време.
Несклад је у томе
што га не дочекује
оно ЈА
које га сања
него неко други
немушт
излази на врата
и грли га нежно
из ината.

Миодраг Павловић

ISBN: 978-3-902113-50-4

ПРИДОШЛО ВРЕМЕ
(По Миодрагу Павловићу)

Зар није дошао
Прво у сламу пећине
Под надзором ока звезде
Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак
И више него трептај
И више него век, међустепеник
Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак
Да освану чекана обзорја
Сахрањене у књигама пророчким
И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак
Да свану благе вести
Уморним створењима пролеће
И место спокоја измољеног

Зар није

Никола Александар Марић

среда, 22. децембар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Демократска разбибрига


Демократска разбибрига

У моду је ушла Демократија
На ђубришту дјеца се диве одбаченим играчкама
Понеки аутомобил посједује све точкове
А лутке се проналазе и наге и обучене
Жене се хватају за метал и одјевне предмете
Чипкасте хаљине и лаковане ципеле
Су веома тражена роба
Државна телевизија је обзнанила
Да ће у Демократији за све бити журки и балова
Ако не одмах а онда ускоро
Доста је било Диктатуре народ је то заслужио
Заборављен дуго се за друге клатио и патио
А када се благо сунце ка Западу суновратило
Скоро да је све употребљиво прикупљено
И спремно за Демократију
На колицима су чак и огромни листови купуса
Вијоре са попут застава на Скупштини
Још само да дођу мужеви и донесу
Мало више хљеба него прошли пут
Па да се окупе породично и одгледају
Нову епизоду шпанске серије и срећно заспу

Мирослав Б. Душанић

Orthodoxe Kirche der Heiligen Apostel Petrus und Paulus (Palačkovci, zwischen Derventa und Prnjavor - Serbische Republik / Bosnien und Herzegowina).



Die Kirche wurde im Jahre 1843 während der osmanischen Herrschaft erbaut. Sie ist vollständig aus Holz. Die orthodoxen Bewohner der umliegenden Dörfer sind sehr stolz auf ihre Kirche und freuen sich auf viele Touristen aus dem Ausland.

уторак, 21. децембар 2010.

Никола Александар Марић: Пјесник са којим се радујем и плачем

О СРБИМА

Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску

А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик

ТРИПТИХ О СВЕДОЧАНСТВУ
са два обраћања

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Не испуњива меморија
Спремиште сваке речи
Било испраћене, не формиране

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем

Прво обраћање

У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењену животом
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде

Друго обраћање

Забележен си у капсули
Космичком путнику рађања
Уписан у протоколе полета
Један си од људи позваних
На послушање ново

И пут којим закорачио си
Дрво које си прво савладао
И река, микро-представа тока
Рибе њене за лов постројене
Памте те очима сјаја и немира

Градови поплочани жутом и сивом
Мостови промењене намене
Потез секиром у меко дрво
Тек посечена плућа земље
Између два даха држе те

Жена, она запостављена
И она узнета до трона
Памте твоју посету законску
И ону под оклопом страсти
Записан си хтео не хтео

А ти јеси ли заборавио
Работавшег Саву на негдањем
Ловишту зверова, у материци
Зидова осликаним животима
Јеси ли заборавио работавшег

ПОВЕЉА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Сневам ти крила
Да голуб си слободни
И прегршт зрнастих стихова
У питомој бранковини
А око ти камено
У висини Грачанице, застало

Душу у плачу
Небеском збежишту

ПОВЕЉА МЕХМЕД ПАШЕ

Лако
Као што ме расрбише
Обнављам мост
Брата правоверца
Узиђујем место срца
Да куца

У тајном образу матере
Пећком жилишту предајем

ПОТРЕБА

Треба писати даље
пребирати нагомилане речи
ухваћене у мрежу
вођену рибарем рибара
законодавцем и творцем чуда

Треба пловити даље
до увале где разгорева
ватра уздржана силом
присуства Бога Логоса
и потрчати преко у сретење

Треба корачати даље
иако се буди море
под босим стопалима
иако дубина вапи
и зверје морско гладни

Треба сусрету даље
наоружан тврдом вером
чак и када виђење
и глас сигурни изостану
у ноћи душе у олуји

Треба се молити даље
у тмастој овој засенчености
и Божије име бројити уснама
треба певати даље речи бележити
као милост незаслужену


Никола Александар Марић: рођен 1973. год.


„Студеница, студеница“ (2003), (најбољи рукопис на конкурсу СКЦ Крагујевац за прву пјесничку књигу)
„Косовски прозбеник“ (Градац, Рашка, 2008)
„Анђели жетеоци“ (Књижевни клуб Краљево, 2008).