недеља, 4. децембар 2016.
петак, 2. децембар 2016.
Чарлс Буковски: Умјетност
 |
| Мирослав Б. Душанић: Пјесник |
како
дух
копни
тако
форма
јача
обрисе.
Чарлс Буковски
 |
| Мирослав Б. Душанић |
четвртак, 1. децембар 2016.
Мирослав Б. Душанић: Коријени и прашина
 |
Крајолик с брезом
Стаза од пијеска
Чамац на ријеци
Жбунаста лијеска
Слово о истини
Крух наш тежачки
Кључ зарђо у брави
Поред пута стијене
Чокоти миришљави
Као молитве у храму
Дижу се и одзвањају
Само старачке ријечи
У страху од сокола
Косови у ниском лету
Постало питање части
А нико да то спријечи
Смрт празни гнијезда
Тако је већ од давнина
Мирослав Б. Душанић
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Марин Сореску: 33 ПЕСМЕ
 |
| ISBN: 86-7331-251-5 |
Идем тако,
кад предамном два су отворена пута:
један на десно,
други на лево,
потпуно симетрична.
Стао сам,
зачкиљио,
скупио уста,
закашљао се и
кренуо десно
(очигледно погрешно
у шта сам се касније уверио).
 |
излишно је да причам детаље,
и онда, појаве се предамном
два бездана:
један десно,
други лево.
Не трепнувши, без залета
скочио сам у леви
који, нажалост, не беше тапациран.
Пузећи наставих даље,
милео сам и милео
и наједном
два се друга отворише пута
„Откуд то" — рекох себи,
и бесно изабрах леви.
До ђавола.
Погрешно, потпуно погрешно; сад десни
био је онај прави, велики пут.
Следећи пут
свим својим бићем
одлучих се за десни. И тако:
сад је требало овај, сад онај...
Са намирницама био сам при крају,
тољага отупела,
ни пупољак не пушта;
стадох у сенку
и обузе ме очај.
Ноге ми од камења изубијане,
сиктао сам, гунђао на самога себе
јер, све беше погрешно...
И тада, отворише се предамном
два неба;
једно десно,
друго лево.
Марин Сореску
 |
Мирослав Б. Душанић: Наша пјесма (фрагменти)
 |
Наше је варљиво сунце
На крилима птице
И шапутање ноћу пуно
Неспокоја
Наши су водени цвјетови
Наша је у шуми маховина
И паукова мрежа испред
И у пећини
Наш је заједнички живот
Наше су устаљене навике
И породично гнијездо на
Рубу хоризонта
Наша је икона Св. Трифуна
Кандило тамјан и свијећа
Наш је сланик на столу
И хљеб са струком босиљка
Наш је горки плач и туга
У дневној соби
Наши су страхови од рака
И претрпљени болови
Мирослав Б. Душанић
 |
среда, 30. новембар 2016.
Белатукадруз: MOARA PARASITA
 |
ОТПОР
Чему нокти, ако не да их заријемо
у рошаво и зло наличје века?
Све ме боли
И ова ноћ
Докле ћемо да се кријемо?
Од кога. (Од нечовека!)
Све је затрекло,
од гара, сулундури.
Около зује осе
и бумбари!...
(18. IX 1971.)
__________________
/Преузето са линка Едиција Браничево, Стара издања/
уторак, 29. новембар 2016.
Оливера Недељковић: СЕНКА & ВРАТА
 |
СЕНКА
Још од поднева по одлубљеним фасадама опцртава своје хитре и над њима наше, у смех заувек уловљене, сенке. Ако, учећи од онога што допире из ових посвуда испросипаних светлости, не заборави баш све што му је дато, можда и нећемо морати да се правдамо једно другим. Можда никад неће ни упитати због чега смо за огледала изабрали сва ова полупана окна и како то да, чинећи и више но што се може, ни заједно нисмо смогли снаге за више од овог јединог одраза.
 |
ВРАТА
Пред једним смо од оних чуда која догађају се сваком, али, истина, бивају све ређе препозната: издиже се на врхове прстију, дохвата кључ који ставља у уста, отвара и затвара врата, остајући каткад са ове, каткад се задесивши са оне тамо стране. А врата су час излазна, час улазна, ето још једне чаролије коју никада нисте приметили. Полуотворена, одшкрине их још таман толико да би зачуо шкрипу или притвори тек да би непрегледност са оне стране прага видео онако како се понајбоље и види, кроз кључаоницу. Чини ли сад све што читав ће живот једино и чинити? Немам кога ни то да питам, а жедна сам као да малочас прогутала сам свој први кључ.
Оливера Недељковић
 |
понедељак, 28. новембар 2016.
Пјер Паоло Пазолини: ЛИШЕНИ ВЛАСТИ
 |
| * 05. март 1922 † 02. новембар 1975 |
Имам старо срце и плаћам
Цену њему, скривеним сузама
Омрзнутим, а у устима
Речи Bandiera rosse
Речи које сваки човек зна и зна како их прећутати
Ништа се није променило!
Још смо у педесетим годинама!
Још смо у педесетим годинама! Узмите оружје!
Али вечер је јача од било које боли.
Мало помало два три трамваја побеђују
Над хиљадама радника, трг
Је после вечере, по блату, миран
Сја светло бараке за билијар
Мало људи у реду, у ветру
С југа једне хиљадугодишње вечери чекајући
Свој трамвај који ће га одвести у мрачно предграђе
Револуција је само осећај
Пјер Паоло Пазолини
/Са италијанског превео Валтер Милован/
 |
| Garzanti - Milano (1964) |
Василиј Кандински
 |
| * 04./16. децембар 1866 † 13. децембар 1944 |
 |
| В. Кандински: Жута, црвена и плава (1925) |
недеља, 27. новембар 2016.
Кајоко Јамасаки: ДАРИВАЊЕ
 |
У сенци младог јавора
чесма дарује
путника јутарњом
водом.
(Знам да се задовољим
оним што ми је
дато.)
Овде у врту
не постоји
време.
Славуј не прекида
песму: људски
глас нестаје,
да се камен
врати у
плави
сан.
Кајоко Јамасаки
 |
Мирослав Б. Душанић: Слово о саблазни (фрагмент)
 |
Свијет то нису сакупљене ријечи
Које укоричаваш у своју збирку
Нити успутно направљене слике
С дрветом и птицом
Чобаном с погледом у даљину
И запуштеном воденицом ...
Нису ни низови бројева и симбола
Уписани датуми у твом календару
И испланирани сусрети
Са приједлозима и запажањима
Устајање из хотелске постеље
Наталожени умор у очима
Док се возиш од А до Б ...
Свијет то није стратегија за напад
Без самилости и гриже савјести
Фућкање на рај и судбину
На смисао ишчезлог времена
И Божије законе
Нису ни рутински покрети руком
И прецртавање небитних људи
За твоје намјере и циљеве ...
Мирослав Б. Душанић
 |
Мирослав Б. Душанић: Графити из Хилдесхајма
Александар Ристовић: ЧАС ИСТОРИЈЕ
 |
Водник Драгољуб* Грујовић сменио је старешину који је хтео да преда војску, и магацин с керозином словеначким сепаратистима. Уколико ови буду покушали насилно да уђу, запретио је да ће дићи у ваздух магацин са собом и друговима.
Седи Драгољуб на бурадима барута,
душу је већ предао Богу. Гледа горе:
звезде се премећу преко глава и циче.
Миришу нафталин и војничке цокуле,
али мирише и пољско цвеће,
помало старомодно, као и обично.
Прелистава Драгољуб у глави песнарицу.
живљи су му но икад
Танаско и Милош и Стеван.
Чује он озго, из оне шуме
лепе словеначке речи:
Форверц! Унзере Кампф, унд со вајтер!
Седи Драгољуб на црној словеначкој земљи,
а до ногу му доскакутао (мален)
чини му се обичан врабац.
А неко зове, али не из оне шуме, него из једне друге:
Драгољубеее! Драгољубеее!
Је ли то глас Танасков ил’ Стеванов?
И сад, хоће ли Драгољубе од земље на којој седи
начинити ружу за вечност?
Хоће. Неће. Скакуће онај врабац.
Александар Ристовић
______________________________________________
* Ријеч је у ствари о Драгомиру Грујовићу, оптуженом за ратни злочин из 1991. У оптужници се наводи да је Грујовић „29. јуна 1991. и у следећим данима претио да ће складиште дићи у ваздух, чиме је престрашио 500–600 становника околних села Пушчава, Храст, Мост, Мартиња вас и Бруна вас, па су се одселили на неколико дана”.
 |
Небојша Деветак: ДРАГОВИЋ ЈЕ СРЕЋЕ НАЈХУДИЈЕ
 |
| Манастир Драговић (стари) |
Научио си и под водом да дишеш
Није ни чудо да су ти израсле пераје
Час си под водом
Час на земљи
А понајвише на небесима
Гдје ти, крај Господа, и јесте мјесто
Јер, како записа љетописац:
Од свих манастира
Драговић је среће најхудије
Око тебе глуво коло
у ритму дјевојачких ђердана
И мук језера, кад коло стане
У води се умивају околна брда
На чијим лицима остају сјенке
У водену гробницу сахрањених села
У ушима им одјекују таласи потонулих звона
Свете Петке, Мале Госпе и Светог Јована
Сјај иконе са дна муљног зари
И у ноћима без мјесечине
Само је слијепи препознају и о томе ћуте
Иако им вјетар упорно око усана обиграва
Небојша Деветак
Пријавите се на:
Постови (Atom)