 |
| © by Stojan Milanov - Dorćol |
Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту
Сунце се изгубило на западу. На мјесту потонућа израстао је огроман коров, који су обијесни младићи разносили улицама Београда. Док су лумповали, осакаћене лутке су у страху напустиле излоге и побјегле ка Дорћолу, а ја сам врховима ципела гађао конзерве да бих чуо њихов звук. Расањујући су дјеловале све те вибрације произведене обичним замахом ноге. Касније сам видио звијезде ружичасте боје, издизале су се изнад Калемегдана, освјетљавале тетовирана лица и онда распрснуле у хиљаду свитаца, тако да је свака дјевојка затечена на улици, имала бар једну свјетлећу бубу у коси. Из дубине асфалта допирала је пјесма измијешана с батом ципела. Негдје далеко и сасвим тихо шумила је вода, чуо се јецај или можда стењање разголићених лутака... И тек тада кроз јецај чуо сам те, или боље рећи јавила си се, заголицала ме по табанима и испод кољена, и извукла фотографију, ону у црно-бијелој техници, на којој сам зурио у празан простор између наших тијела. Низ прозорско стакло цурило је мастило, подвлачило се испод тепиха, излило испод врата и текло све до улице. Млађи пролазници су испружених руку, на фасадама оближњих кућа исписивали мени нека непозната имена, заобљавали срца, срцатија од свих срца описаних у романима и књигама поезије. Они старији, на углу Кнез Михајлове и Париске, у хистеричном смијеху забијали су клинове у вене...
Љето је остало иза мојих леђа, остали су пупољци и цвјетови. На столу поред транзистора остала су исцијепана писма, неколико листова хартије, неоформљених реченица и знакова интерпункције. Сунца није било више. Само је хладноћа струјала и савијала пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника, замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су неке чудне мухе, изводећи пируете као клизачице, а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме... А ја сам мислио да нећу моћи да издржим кишу која натапа тканину, и ноћ у којој не видим боју очију и израз твога лица, и да сам ја само једна од оних животиња, које живот црпе од сунца и да бих се, ако се не појави, претворио у пацова, оног црног, што се налази на свим периферијама и подземљима већих градова, оног гојазног, који се храни људским месом.
(1983./2009.)
Љето је остало иза мојих леђа, остали су пупољци и цвјетови. На столу поред транзистора остала су исцијепана писма, неколико листова хартије, неоформљених реченица и знакова интерпункције. Сунца није било више. Само је хладноћа струјала и савијала пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника, замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су неке чудне мухе, изводећи пируете као клизачице, а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме... А ја сам мислио да нећу моћи да издржим кишу која натапа тканину, и ноћ у којој не видим боју очију и израз твога лица, и да сам ја само једна од оних животиња, које живот црпе од сунца и да бих се, ако се не појави, претворио у пацова, оног црног, што се налази на свим периферијама и подземљима већих градова, оног гојазног, који се храни људским месом.
(1983./2009.)
Мирослав Б. Душанић
Биографија:
Стојан Миланов: рођен 1963. године у Београду. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Од 1985. године активно се бави сликарством. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије (УЛУПУДС). Његове слике се налазе у многим колекцијама у Америци и Европи.
 |
 |
| © by Goran Despotovski - Mumbled (2007) |
BIOGRAPHY
Goran Despotovski was born on August 13 th 1972 in Vrsac. In 1995 he graduated from the College for Visual and Applied Arts in Belgrade. In 1999 Despotovski graduated in Painting Art from the Academy of Arts in Novi Sad where he also received his MA in 2003, studying with Professor Dusan Todorovic. Since 1999 he has been a member of the associations of visual artists of Vojvodina and Serbia - ULUV and ULUS. He has been an associate of the Centre for Contemporary Culture Konkordija in Vrsac since 2002, and Assistant Professor at the Academy of Arts in Novi Sad – Section Painting since 2004.
