AZ Weekly

AZ Weekly
Vol 2 Issue 42 • October 15th, 2009

Fabian Tietz: Stillwerden

В. Ястребцев - Гоголь (в гробу)

Stillwerden

Das Wort vertagt das Sterben,

das Sterben verortet den Tag.

Fabian Tietz

Miroslav B. Dušanić: Stillleben / Мирослав Б. Душанић: Мировање

Stillleben

Das Wort erwartet den Tag

Der Тag erwartet das Wort

Miroslav B. Dušanić

© by Dark art - Details von "still leben (laut sterben)"

Мировање

(Мртва природа)

Ријеч ишчекује дан

Дан ишчекује ријеч

(на Српски прeвео Аутор: Мирослав Б. Душанић)

Anni-Lorei Mainka: ein weg

ein weg

im gleichen schritt stellen wir uns der wand

blicke zerschneiden einander

der blick nach oben vereint schulter um schulter

es geht der schritt bis zur wand

das innere bleibt für dich

im dich

fragen gibt es nicht

das ohr weit weg

der pfad bis zur wand ist fraglos

allein

die wand ist zu groß

Anni-Lorei Mainka

Miroslav B. Dušanić: Nachbar

© by Nenad Amodaj - Michael

Nachbar

ächzt nach jeder stufe

unter der last

seiner geschichte

nach jedem schritt

löst sich in nichts auf

Miroslav B. Dušanić

Jacob Burckhardt

 ISBN-10: 3520055120

Biti univerzalan ne znači što više toga znati, nego što više toga voljeti.

Jacob Burckhardt

Бити универзалан не значи што више тога знати, него што више тога вољети.

Јакоб Буркхарт

Jacob Burckhardt - Razmatranja o svjetskoj povijesti
Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", Zagreb 1999.

Ethnomusik aus Serbien

Димна Јуда

Димна Јуда, мамо, град градила,

на планина, мамо, на Влаина.

Што е коље, мамо, побивала,

се ергени, мамо, за главење.

Што е плиће, мамо, заплићала,

се девојки, мамо, за мажење.

Димна Јуда, мамо, град градила,

на планина, мамо, на Влаина.

Албум:

Шетнала се Кузум Стана

Димна Јуда

Павле ми пије вино ем ракија

Што си рано подранила Маријо

Адана оро

Чије је оно девојче

Маријо ћери мори

Замучи се Божја мајка

Билбил пиле не пој рано

Бонус 01

Бонус 02

Бонус 03

Мирослав Б. Душанић: Пјеснички кошмари

Alberto Giacometti – L’Homme qui marche 1

Пјеснички кошмари

одакле да кренем

у свијет

у ту пјесму

иза мене

и испред мене

гроб до гроба

а на длану

лица и погледи

ћуте

као да се ништа

промијенило
није

у бити

ја сам још увијек

на почетку

из ноћи у ноћ

градим и

разграђујем снове

ишчекујем годоа

а свако чекање је

мучно

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: Kopflosigkeit

Kurt Regschek - Werkzeug der Macht (1956)

Kopflosigkeit

Ich fand in der Zukunft nicht die Welt,

die ich erwartet habe,

desto war ich ein bisschen subversiv.

Ich nahm den besten Spiegel im Haus

und ließ mein Leben rückwärts laufen.

Jetzt, verängstigt und verloren,

steh' zwischen damals und morgen.

Der Spiegel spiegelt alles wieder,

nun Vieles erscheint mir rätselhaft,

bleibt verborgen und unbekannt.

Seinen Glanz hat der Spiegel längst

verloren, war verstaubt.

Leider, das habe ich zu spät erkannt.

Miroslav B. Dušanić

Милан Грбић: Ноћи пуне светла

Мирослав Б. Душанић: Ноћ свјетлости

Ноћи пуне светла

Ноћи пуне светла

Враћа се сећање и рану соли

Бол забораву неда

да победи понос

Прекаљени челик

из стене израња

Крвљу освећено тло

Брда дишу

Рађају

Стапају се

И видим је

а ноћи су пуне светла

Милан Грбић

Споменик Новомученицима Српским у Дервенти

Савко Пећић Песа

Светим Новомученицима Српским

тропар, Глас 8

Због верности Богу и Божијој правди,

Пострадасте телом, земља се растужи,

Ал' спасосте душе, небо; весели;

А претци се ваши распеваше небом,

На капији раја сретоше вас с песмом:

„Имена су ваша у Књизи вечности,

Улазите у рај, Децо бесмртности".

Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:

„Мученици Нови, молите се за нас!"

Епископ Николај

/из Службе Св. Српским Новомученицима/

Мирослав Б. Душанић: Ја, записничар

Ја, записничар

Био би пуки случај

ако би се изненада оглувјело,

ако би се Кинези у масама

размилили преко границе.

... Али запрепашћујуће могућности

стоје нам увијек отворене:

Монотонија се може избјећи.

Багдад је још увијек довољно гласан

и ирачки главни град.

САД и НАТО су били први

са једним јасним програмом

људима достојног рата,

довољно је ако се сјетимо

седамдесетиосам дана дуге

кише бомби у Србији.

Потом из дубоког сна пробуђени,

Нијемци такође надиру

стално напријед у Афганистан.

Ја се дивим таквим способностима.

Зар није лијепо,

да још увијек постоје ствари,

на које се можемо ослонити?

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Фотографије: © by Андрија Илић: НАТО бомбардовање Србије

Auszüge aus dem Gemeinschaftsprojekt: Stadtlieben

steige gewundene stufen

aufwärts - so still hinter

deiner tür

doch atmet es ganz

nahe - lege ich die wange

ans raue holz

dahinter - ich weiß noch -

das zimmer wie ein

regenbogen

bettgelegt in wolken - weiß

und blau kariert

hat mich dein

leib - die seele

aber schützt du wie

zerberus die hölle

Elsa Rieger

ich kenne die bereitschaft deines atems

(adrian munteanu)

viele schlaflose nächte vergehen

so als flüsterst du aus der dämmerung

- unbefragt - die liebe zum ewigen dasein

dein atem wärmt nicht: es gleitet lautlos
und verschlingt mich

aus-halten-aus

kein laut

dringt ins zimmer

Miroslav B. Dušanić

Bilder: © by Ulla Thielenhaus - leere räume / empty rooms

Мирослав Б. Душанић: Културни геноцид

Петар Прерадовић (19. 03. 1818. - 18. 08. 1872.)

Постао је великан хрватског пјесништва, његове родољубне пјесме су пуниле уџбенике за средње школе и изњедриле генерације поносних Хрвата. И дан данас је за многе незаобилазан, јер је у својим пјесмама величао домовину и матерњи језик. Хрвати тај језик назваше Хрватски, но да ли је тако мислио и пјесник. У својој, нешто дужој пјесми „Роду о језику“, на коју се Хрвати веома често позивају, он пише и ово:

„Њим да будеш свој својему,
Њим да срцу одолиеваш,
Њим да плачеш и попиваш,
И њим да се молиш Њему!
Туђ туђину, теби твој доличи,
Туђи поштуј, а својим се дичи!
Дичити се можеш њиме:
Њим цареви цареваху,
Њим краљеви краљеваху,
Славне му је лозе име,
Славан пук га својим зове,
И док буде слави виека,
Бит ће и он њојзи јека
Од виекова у виекове!
Од Стамбола града до Котора,
Од Црнога до Јадранског мора
Његовом царству простор пуче.
Ту по горах и долинах
Преко девет покрајина
Свуд га мајке дјецу уче;
Соколова, соколића
Његовијех гниездо ту је,
Свуда туд се пјеват чује
Пјесан Марка Краљевића!
Јуначкијем гласом у њем поје
Јунак народ успомене своје.
Уз гусле се у њем оре
Кроз све виеке иц нама доли
Све радости и све боли
Нашег свиета - пјесни творе
Утрнулих наших плама,
Освјетланих наших лица,
Сва је наша повјестница
Велик само сбор пјесама!“

(Извод из „Роду о језику“)

Као увод у ову пјесму наведен је цитат Вилхелма фон Хумболта (Wilhelm von Humboldt) на њемачком: „Истинска отаџбина је уствари језик“ („Die wahre Heimat ist eigentlich die Sprache“).

Познаваоцима историјских збивања на Балкану неће промаћи пар интерсантних детаља, који јасно показују о којем језику и о којем роду је овдје ријеч. Пјесник велича Српство и Српски језик, што није ни мало чудно, јер је рођен у Српско-Православној породици у Војној крајини - село Грабровница код Вировитице. Отац Иван је био крајишки подофицир а мајка Пелагија се по рођењу презивала Лучић.

Рођен је 19. марта 1818. године. Школовање је започео у Грубишином пољу, гдје је његов отац службовао, да би послије двије године прешао у Ђурђевац а потом и у војни завод у Бјеловар. У својој десетој години је остао без оца, он умире 1828. године. У немогућности да га самостално издржава, његова мајка одлучује да његово издржавање и школовање препусти држави, а то је било могуће само ако га упути на војне школе. Замисао је и реализована 1830. године, тако да се Петар Прерадовић обрео у Терезијанској војној академији у Бечком Новиграду (Новом Мјесту).

Да би могао у војној служби да напредује, морао је да конвертира (да се покатоличи), јер су по званичном војном статуту само римокатолици могли да напредују у служби. Он је то 08. аувгуста 1832. године и учинио, потом из војне академије излази у чину поручника, као један од њених најбољих питомаца. Промјена вјере је кривотворцима историје била довољна да га „истисну из Српског националног корпуса“ и послије његове смрти представе као Хрвата. Логика је била веома једноставна и функционисала је стољећима на Балкану: све што више није Православно није ни Српско. Ова логика и метода функционише и дан данас веома успјешно. А какво је мишљење о Хрватима и Србима имао аустријски официр и касније пјесник, ватрени сљедбеник Илирског покрета, може се ишчитати у његовој пјесми „Хрват или Србин“.

Хрват или Србин
(Некоме пријатељу)

Ти се на ме срдиш, мили побратиме,
Велиш: Србин јеси, србско имаш име,
Твоји прадједови сви су Србљи били,
На Косову пољу модру крвцу лили,
А ти њихов унук, за Србље, не мариш,
Већ се у Хрватску покварену квариш!
Твој ме укор, побре, тишти, одвећ јако
И да нијесам војник, под тиском бих плако;
Ал овако знадеш, лаке су ми мисли,
И попуштам ондје, гдје би други стисли.
Изван ако хоћеш да се порвамо,
А ти седлај ноге, пак дојаши амо,
Установи мјесто, вријеме и другара,
Па ћемо распачат, што нам срце пара,
А у цијелом свиету нека спомен буде,
Да су до два брата били двије луде.

Из ове пјесме је сасвим видљиво да пјесник говори о два брата истог рода, који се само разликују по вјери и мјесту пребивалишта. Моја намјера није да негирам Хрвате као народ, па чак ни хрватски језик. Овим кратким освртом бих само скренуо пажњу на уобичајену праксу балканских простора, на једној страни присваја се туђа баштина, а на другој се олако одбацује сопствена.

Петар Прерадовић је своје прве пјесме написао 1834. године на њемачком језику, под јаким утицајем Томаша Буријана, чешког родољуба. Његова прва пјесма „Ускочка дјевојка“ је такође објављена на Њемачком у загребачком листу „Кроација“ (Croatia). Матерњи језик, који се уз звуке гусала вијековима преносио са покољења на покољење, “упознао је и поново открио“ на свом службовању у Милану 1840. године, при сусрету са Иванаом Кукуљевићем-Сакцинским. Премјештајем његове пуковније на задарско подручје започиње његов стваралачки рад на матерњем језику. Од тада је срочио многе пјесме, сарађивао углавном са часописима и присталицама Илирског покрета. У многим пјесмама је помињао или опјевао свој Српски род, а то што је употребљавао латинично писмо - уобичајено за просторе под папским утицајем - не даје никоме за право да Српски у Хрватски прекрсти.

За оне који можда нису знали, Петар Прерадовић је био много несрећан човјек: службовање туђину, које му је тешко пало; судбина која је покрштавањем задесила њега лично, али и спознаја шта је све задесило његов род. Можда је то најбоље срочено у једној његовој пјесми коју наводим у цјелини:

Цар Душан

У полноћно једноћ доба
Душан цар се риеши гроба,
Стресе с себе прах умрли
И поприми дух свој врли.

Прек' крајева гледа равних
Из времена својих славних,
Мјери горе, поља, шуме,
Риеке, луге, стазе, друме.

Све налази као прије,
Пром‘јенило ништ‘ се није.

Радује се цар Душане,
За животом жељно плане,
Тек дозивље к себи вилу,
Посестриму негда милу:

„Посестримо мила моја,
Немам мира ни покоја,
Жељан сам ти живјет опет
И на приестол свој се попет;

Кажи дер ми, што је моје,
Што л‘ од царства пропало је?“

Разумив га посестрима
За десну га руку прима
И обиђе раку с њиме,
Па му вели: „Побратиме,

Обиђосмо царство твоје,
Све остало пропало је!“

Запањи се цар Душане,
Од жалости у гроб пане,
Нит га жеља више сјети,
Да би хтјео оживјети.

Породични живот Петра Прерадовића је такође био трновит. Женио се трипут. Његова прва жена Павица (Паолина де Понте) умире седам година након вјенчања, одмах потом губи сина и кћерку. Погођен том трагедијом приклања се спиритизму и пише изразито мрачну лирику. 1856. године у Глини упознаје Емилију Новаковић-Ђурабојску, у том браку рађа му се син Радован (1858. године). Петар Прерадовић се женио три пута. Трећи брак је склопљен са Њемицом Емом Регнер пл Блајлебен. У том браку је добио сина Милана, кћерке Зору (била сликарка) и Јелицу. Петар Прерадовић је из својих бракова имао седморо дјеце. Једна од његових унука је била књижевница Паула фон Прерадовић (удата Молден), ауторка аустријске националне химне. Она је такође објавила и роман „Пава и Перо“, у којем је обзнанила дијелове писмене преписке између Петра Прерадовића и његове жене из првог брака, госпође Паолине де Понте.

Растрган између војничке каријере - 1866. године постао генерал, политике и литературе, посустаје са здрављем и потпуно се предаје коцки и лутрији. Умро је у својој 54. години, 18. августа 1872. године у мјесту Фарафелд (Доња Аустрија), а сахрањен 22. августа у Бечу. Његове кости су уз почасну пратњу 13. августа 1879. године пренешене у Загреб и сахрањене на Мирогоју. Посмртни говор је одржао загребачки градоначелник Аугуст Шеноа. Шеноа је такође о њему спјевао химну - Химна Петру Прерадовићу - за коју је Иван Зајц написао музику.

Miroslav B. Dušanić: Epitaph

© by Eugen Varzić

Epitaph

Hier ruht er nicht sondern in seiner Verwirrung

die Wache weiter hält

die Gesichter suchend quält sich wie damals

als er von Gedicht zu Gedicht schrieb

Desto liebt er jeden und befürchtet jeden

der ihn erkennt

und wenn er wählen könnte

anstelle des Wachens hätte er die Flucht gewählt

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Кратка избјегличка

Савко Пећић Песа: Душанићи

Кратка избјегличка

ако ми се икада

ливада

мог завичаја

у очи поново

преслика

билo очева или

она комшијска

велика

буди милостив

господе

у њедра ми змију

удјени

нека ми у срце

отров убризга и

ослободи ме

мучног бројања

насилно

упокојених очију

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа: Душанићи

Miroslav B. Dušanić: Ästhetik des krieges / Мирослав Б. Душанић: Естетика рата

© by Wang Guangyi - Aesthetics of War
Blue No. 3 (2006)

Ästhetik
des krieges

so wehrlos

wieder und

wiederholt

der dichter

selbst

noch einmal

spricht

im schatten

und still dir

ins auge blickt

dann sinkt

nieder

mit metaphern

und nichts

ändert sich

an all diesen

achs

und wehs

sowie das wort

lebt

mit seiner

last

fort und fort

wandelt mit

dem blut

im mund

so wie hier

so wie dort

Miroslav B. Dušanić

© by Wang Guangyi - Art Go (2006)

Естетика
рата

тако беспомоћно

поново

и поновљено

пјесник

сам

још једанпут

збори

у сјенци

и мирно тебе

у око гледа

онда се

утапа

с метафорама

и ништа

се не мијења

на свим тим

уздасима

и јецајима

као и ријеч

живи

са својим

теретом

даље и даље

тумара

с крвљу

у устима

како овдје

тако и тамо

(на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)

Miroslav B. Dušanić: Monolog für Lidija

© bѕ Jacek Jędrzejczak

Monolog für Lidija

                 Auf der nämlichen Erde
                 Und auch am heutigen Tag
                 schlagen die nämlichen Blätter
                 raschelnd zusammen.

                                             Onoe Saishû

Und auch am heutigen Tag

die Taschen mit Wolken vollgestopft.

Und ich merke

wie meine Kraft verfällt

durchweicht von Regentropfen.

Und wenn die Nähte reißen

es wintert bald

aus meinem Haar.

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Видимо се у сљедћем рату

Жорж Скригин: Мајка Кнежпољка (1944)

Видимо се у сљедћем рату

таква нам судбина

за сваког оца

и мајку

за сваку кћерку нашу

и нашег сина

прописана

и строго дозирана

као по лијечничком

рецепту

по нека ратна година

Мирослав Б. Душанић

Rabindranath Tagore: The Guru of Indian Poets

XXXV

Where the mind is without fear,

and the heart is held high,

Where the world is not broken up into fragments

by narrow domestic walls,

Where the words came out from

the depths of truth,

Where tireless striving stretches its arms

towards perfection;

Where the clear stream of reason has not lost its

way into the dreary desert sand of dead habits,

Where the mind is led forward by thee into

everwidening thought and action -

Into that heaven of freedom,

My father, let my country awake.

Rabindranath Tagore: Gitanjali [Song offerings]. English translation in prose by Tagore himself in a book of 103 of his poems published by London, The Indian Society, 1912.

DOWNLOAD  Rabindranath Tagore: Poems
DOWNLOAD  Rabindranath Tagore: Gitanjali [Song Offerings]

Rabindranath Tagore (1861-1941), Brahman aristocrat born in Calcutta, poet, music teacher, playwright, visual artist, expert on the rural world and founder of microcredit, was one of the major witnesses and protagonists of the beginning of the industrial era and the first half of the twentieth century. He revealed India to itself by reviving neglected sources in areas that include and extend beyond the scope of politics. From India, whose social, ethnic and cultural divisions he overcame, he brought us his reflections on education, science and the relationship to the Other, in particular the West. His significant work, a cornerstone of pan-Asianism, provides us with a philosophical system emblematic of Asian civilizations since it addresses all the issues and social contradictions underlying the struggle for political independence and respect for cultural and linguistic identity, while offering ideals and practices based on tolerance and dialogue with the West, which have earned him universal respect and admiration. A contemporary of Gandhi and Nehru, winner of the Nobel Prize for Literature in 1913, friend of Einstein and of many artists – such as the Argentine Victoria Ocampo – and scientists, the works of this humanist in search of the universal are at the core of a galaxy of intellectuals and creators from Asia and elsewhere and continue, moreover, to have an impact on the international community as a whole.

Rabindranath Tagore, in Shantiniketan (1938/39)