 |
| Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне |
***
већ свиће посљедњи дан
најављује пропаст звука
ничег нема
и смрти своје час
спознајем
попут дрвета трулог
немоћан
да у овом предјелу
оставим траг
(или само за час сјенку)
Мирослав Б. Душанић
 |
| Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне |
3 коментара:
Брате мој рођени с Појежњаских путева и раскршћа, гдје се најчешће храстови крсташи налазе, ево порука стиже.
Твој траг, не само у сјенама, него и физички дубоко тоне у загрљају родног краја. Чекамо те да росу са Савуришта испијеш,са Дршана да воду заталасаш, у небо да се дигнеш на крилима јастреба са њежним загрљајем Творца свемогућег и да изблиза све очима видиш и животом обдариш.
Твој живот живи, траје и опстаје нашим пољима,кукурузиштим,испод врбака,дудова,црвених трешања,крушака Видовки и Петровки, дивљих јагода, што мирисом буба мару просе.
На још чистим изворима црне вране нису сву воду попиле.Небеса причу о теби причају и сваки пут проспу прегршт твојих бисера на ливаде шарене, које народ купи, као пчеле нектар и напаја се да би род опстао.
И никада док трајеш, постојиш,и кад духом нестанеш , неће нестати твојих дјела и свега оног што си о свом крају скроио, објавио за вјечно трајање,у небо дигао, што све до сада генерације Појежњана нису усапјеле.
У Појезни на трећи дан Духова, твој брат Савко Пећић!
За овакву из ТВОГ СРЦА, ТВОЈЕ ДУШЕ ИЗВОР-ОДУ, достојну само краљевима, ја нисам дорастао. Савлада ме БИРАНА РИЈЕЧ ТВОЈА и њен ЕМОТИВНИ НАБОЈ... Сједим скрхан и осјећам се као (што и јесам) „насилно отргнута грана нашег – и само нашег, ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ ДРВЕТА“...
ИСКРЕНО ОД БРАТА БРАТУ
ОД КОРИЈЕНА КОРИЈЕНУ
Мирослав
Уби нас брате мој,то што волимо а дриги не воле, што хоћемо ,а други неће, што желимо,а други не желе !
Свој троножац, своју грудицу, своју остругицу, свој род и свој сој.
Хоће ли икада нестати брвно и два јарца, који неће да попусте, а вода непркидно тече и носи све пред собом, времна пролазе,и не могу се више стићи,а на брвну и даље два јарца стоје глеадјући се попријеко.
То је мој и твој род од кад постоји ! Више назад,а мало напријед, колико који јарац узмакне назад.
Е, тај усуд који носимо из нашег рода, не можемо да савладмо, ни ја ни ти, па скрхан бити ником није од користи, па ни теби ни мени.
Преди (бисери) и даље своју пјесму, али запамти само здрав и животно уздигнут ћеш користити себи и својима, па онда и роду своме.
Коријен коријену, брат Савко.
Постави коментар