© by Савко Пећић Песа: Старост |
(Дијелови слагалице за дједа Николу)
У злу селу сјечиво суди
Тек кад утихне звекет челика
чује се плач нејачи — Зато га и не потежи
У јазбини
и смрт и живот су исти
Живот нема облика
он је просут по свој земљи
Богови обитавају у душама људи
Код сваке радости
сјећам се својих предака — Радујем се и за њих
Волим брвна и мостове
али прави корак
није прелазак на другу обалу — Једна је истина
Народе — Мој народе
Уздигни свој поглед ка звијездама
Највише што можеш да приуштиш овом свијету
је да спознаш себе самога
Мој живот и моја туга
пресушују — Очигледно старим
Стрпљиво стојим пред вратима
Обрадоваћу се ако ми буду отворена
али то не значи да сам ту част и заслужио
Мирослав Б. Душанић
2 коментара:
Pretke slutim u rečima što
šapućem ih vetru
na dovratku
gde mit nam veli
duše se njihove
skupljati znaju
Моја „Маленкост“ се обрадовала Твојој посјети и лијепом Слову...
Постави коментар