 |
| Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, СИЗ културе Бор; Бор, 1979 |
Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.
Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.
На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.
Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.
Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.
Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.
Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.
/Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944./
Миклош Радноти
Нема коментара:
Постави коментар