Мирослав Б. Душанић: Без одговора

© by Christoph Köpfer

Без одговора

Прашина свакодневице полегла

и пријети да ме затрпа

Суд Господњи: Моја Коб стопама демона

изражена у безименом одумирању
Ил' Јединствен Пут преиспитивања
и тражења себе и Њега

Себе у Њему — Њега у мени

Свијет мој: Разапете мреже паучине

и сивило туђег предјела

урамљеног у прозор с костурима
баштенског дрвећа
С крицима гладних птица
у измаглици

Мој Господе! Јесен ме населила и снажни
вјетрови дувају и пријете
Кише би да угасе тињајућу жеравицу
у мојим грудима
а ја се још увијек жељан одговора
одупирем

Да ли је то само Коб трновита — демонска
ил' прописан Пут

Мирослав Б. Душанић

Стеван Тонтић: Свето и проклето

© by Pet Grief

Хвала Ти, Господе 

1.

Хвала Ти, Господе, што ме ослијепи
(и ту си остао јак)
јер шта бих ја о свему знао
без овог погледа с друге стране
(иза заувијек спуштених трепавица)
из свога у свјетски мрак?

Мислио бих да живим међу својтом,
можда и самим анђелима,
да рајским се баштама шетам,
а овако знам
на чему сам.

Хвала Ти што најзад ми
отвори очи
прије но што Ти
душу предам.

ISBN: 978-86-87079-10-6

2.
Хвала Ти што дар ми слуха узе,
не заводиш ме више ни музиком сфера,

ни добошима за поход на непријатеља –

још ми бубњају у глави!

(Већ од дреке под прозором
не могу ока да склопим.
А лелек мајке убијенога
у гроб ме тјера.)

Једино ми је жао што никад више
(стално мислим о њој)
нећу моћи да чујем
глас моје вољене жене
у ноћима без сна:

„Не бој се, не бој, мили,
спавај, мишићу мој...“
 

ISBN: 978-86-87079-10-6

3.

Хвала Ти што дар ми говора узе
и учини да заувијек занијемим. 

Јер ако сам остао без ријечи
пред милотом људског лица,
женског тијела избезумљујућом љепотом,
красотама које си штедро
небом и земљом разастро,
како да не занијемим пред овом
ругобом и страхотом.
И на шта би све личило
кад бих у ову буку и бијес
и ја покоју удјенуо? 

И св то још  
видио и чуо!

Стеван Тонтић

Мирослав Б. Душанић: Истинна от земли, а правда

© by Сергей Параджанов  

Истинна от земли, а правда

(с небеси) ...

Кад смрт дође (не)очекивано

и умрем (не)схваћен

у метежу изгубљених душа

кад се и моја (изг)уби —

У нашем простору ће (с ви)сине

у складу са својом природом

у непрекинутом трајању

сунце и пјесник (обзнањен

стихом) умилно да се

огледају у води

не губећи присебност

(за сунце види теорију) За пјеснике

се поодавно усталило да

радо убијају пјеснике у себи

(симболично) и изван себе

непоправљиво

Већ прве пјесничке вечери у нашем

граду (прати извјештаје

књижевне критике и колумне

у културном додатку) гостоваће

значајан пјесник — рода нашег

који ће сасвим гласно (преко

звучника)

да рецитује пјесму о издаји Христа

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Путујуће позориште

© by Louis V.I.X.

Путујуће позориште

1.
Умирања у нашем граду. Јауци
сирена и колоне у покрету. Ноћ
се растаче.

Наша тијела у грчу. Змије трају
и срастају у загрљају. Одасвуд
свјетлост плеше.

Посљедњи чин је чин кажњавања.
Легија умова сецира. Не реагује
на емоције.

2.
Сцена линчовања је нема сумње
историјски призор. Глава је пала
већ првим замахом.

На сцени све позната лица. Иза
кулиса су актери размијенили
осмијехе. Живјели!

Одиграно је јавно. И за публику.
И за власника. Ништа није труло
у нашој отаџбини.

3.
Сву ноћ сам у бунилу дисао
ритмом долазећег вјетра са
запада.

Да ли је на тај начин тражен
узрок тегоба као некад код
Пол Валерија?

Из сивих фасада и поспаних
лица пролазника, нисам
добио одговор.

Мирослав Б. Душанић

Мирољуб Тодоровић: Снови

© by Ken Price

Снови

Сенка крвава. На твом
лицу. Страх неизречни.
Мој једини траг. Дивљи ми
снови. У песмама. Поноћни
обајници. Будим се. У
златном замку. Са ножем
у устима. Леден ветар
дува.

Мирољуб Тодоровић

Гордана Ђилас: Човек

© by Ранко Крстајић

Човек

Зачас се пејзаж претвори у неки
претећи мир.
За око ти запада безброј малих
детаља.

Чини ти се шума је уређена по
неком вишем принципу и све
беспрекорно служи својој сврси.

И грана што се њише на ветру,
ивицом своје крошње обавља
неки само њој знан
распоред.
 
У средишту дрвета мали космос размиче и шири
своје границе са смислом,

нема гурања и пренасељености,
гужве и сујете,
зна се и нико не пита зашто,
побеђују најјачи, а зверке што круже
бирају најслабије,
озледа нека из детињства
у својој безазлености
постаје кобна
где сте лажи, скривена места која сви виде,
али се праве слепима
Само си ти, чини ти се, човек,
случајан пролазник
који у том лепом
и добро уређеном простору
своје место не разазнаје

тек мир немушто крај тебе пузи и
све што ти се на путу нађе,
само се склања да што пре прођеш.

Гордана Ђилас

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић: "Утисак"

Мирослав Б. Душанић: У Судбенику

© by Сања Станишић: 1940.

ужаснут читам у Судбенику:

Нема ничег што би потврдило

да је српски народ невин.
И кад удара главом о зид,
изговара псалме,
жртвама у цркви пали свијеће.
Кад на пијаци паприку пребире
и трипут окреће,
па се врати празног цегера.
Тумара по блатњавом дворишту
неких од избјегличких барака.

Српски народ није невин.  
Ни кад му у потоцима низ лице
јавно или крадомице,
сузе потеку —
ни кад прокуне дан рођења,
сакупљајући кости својих укућана
у некој од многобројних
гробних јама.
Ни што се не побуни кад у
пјесму уђе,
постајући тиме књижевна грађа.

Нема ничег што би потврдило
да је српски народ невин.
Не може да буде невин — онај
који извршава, и на све пристаје
без поговора и опирања.

Мирослав Б. Душанић

Драгомир Брајковић: Песма у песмама

Песма у песмама

(Запис из Писане Јеле)

Негде у шуми, од раног јутра,
Весело пева кос
И не слутећи да пој је његов
И песми мојој гост.

Нестаће, једном, и ове шуме
и, из ње, појање коса.
Ни вуга неће запевати
Ни раздрагана шева,
Само ће, во вјеки, у овој песми,
занесен кос да пева.

Драгомир Брајковић

Вујица Решин Туцић: Пјесме

Гледај и памти

Гледај и памти!

Човек сам
и под звездама
још немам
успомене.
Живот је болест духа.
Леп,
моћан и судбоносан –
свет жуди за страшном
вешћу.
Напред се не може.
Авион,
ситан као пицајзла,
носи бомбу.

Певам!
Отписан од свих.
Као дивљи пас,
чекам непознати живот.

О звезде, распоређене у вечности 

О звезде, распоређене у вечности,
зависне од распореда!
Хладни су образи неба,
простачка уста, а срце
стиснуто од беса.
Кроз мутно окно Земље
буљим у недокучиви бескрај.
 

Морам да се смејем

Сам у ноћи
под далеким звездама,
ништаван,
слаб
и смртан –
морам да се смејем.
Нечујем доброНе видим.
Будућност је
пуна жилета.
Нервозан сам
и морам,
морам
да се смејем.

Живот је посао

Као трска
преломљена у води,
стојим
на мокром асфалту.
Шакама се одупирем
о испражњену душу.

Живот је посао.

Мирослав Б. Душанић: Злоупотребљени живот

© by wildness

Злоупотребљени живот

Као да сам на пропутовању,
бљесне и изгуби се.
Зора ми отвори своја врата
од прилике до прилике.
Какав је то живот
удијељен на кашичицу!
Скупљам мрвице
да бих имао шта да сањам.
Не вјерујем више у историју.
Толико пута сам пожелио
да сједнем у бар — испијем
новонасталу државу, све
њене свечане сале и границе.
Сви су ми постали сумњиви.
Од оца који се борио за себе
— за нас. И мајке, када је сузу
пуштала за себе — за мене.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесме славољубне

Пјесме славољубне

У данима кад је обичан човјек
само травка, 
са којом се поигравају
сви вјетрови,
и било чија стопа, има снагу
да је уништи.

Пјесници–моћници,
у лирском заносу кују нове

ријечи — славе себе.

(децембар 2012./август 2015.)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Мирослав Б. Душанић: Права елита

Hans von Aachen: Homo bulla est (human being is but a (soap) bubble) (1628).

Права елита има ту привилегију да се изјашњава пост

                        фестум и пост мортем. (...)

                        Кад се већ све деси, њени припадници

                        заузимају јасне и јаке ставове, хладне главе.

                                                                     Матија Бећковић

Конци

Почеци

Динамика

Демонтажа

То је та уходана пракса која се оглашава с помпом

Али гдје сам ја у тим конструкцијама званим револуција

Или сасвим снисходљиво, грађански рат

Тек касније читао сам нешто о моделима понашања

И нисам се препознао, и ништа ми није било јасно

Потпуно сам се изгубио

У незадрживом надирању националне митологије

И питао сам се, како тамо неки непознати људи

Знају, да се баш у мојој глави

(Па били они и школовани)

Укоријенило и задржало нешто од тог мита

И да сам управо због тог ратовао

А да ја то сам нисам знао — чудно

Нису ме питали о рововима и првим линијама
Никад ме нико није питао

О страху и глади, о рањенима, мртвим друговима

О бјегунцима, прогнанима и заробљенима

О свему бих знао да кажем

Све ми се то невољно у главу усадило и задржало, и боли

Иако бих најрадије све да избришем — да га нема

Ту је паметовање сасвим излишно

А што се пак мита тиче — размишљам нешто

Нису ли то само доконе приче

С којима се оправдава избјегавање мобилизације

И тајно склањање дупета у сигурни запећак
Док сам ја будала за отаџбину крварио

Мирослав Б. Душанић

Слободан Ракитић: Острво

Острво

Јесам острво.

Ниједан пут не води к мени.

Ниједан пут не води од мене.

Видим усамљено дрво на брегу,

видим виноград на падини

када се с југа враћам,

када се на југ враћам.

Добројутро са Сунцем на истоку,

добровече са Месецом над реком

и над шумом.

Дубока тамна ноћ

са звездом у рукопису

као са капљом крви.

Слободан Ракитић

Савко Пећић Песа: Тражим те

Tражим те данима на небу  
у птичијем јату

да ме својим перјем

загријеш

Tражим те ноћима

у облацима бијелим

да ме на душеку уз себе

привијеш

Tражим те међу словима

у писму нечитаном

да ми пјесму

о љубави напишеш

Tражим те бескрајно дуго

у бајци снова

да ми срећу

подариш

Савко Пећић Песа

Савко Пећић Песа

Мирослав Б. Душанић: Колико дуго још...

© by Serenade

лажемо се

с првим знацима прољећа

до позних јесенских киша

из дана у дан
уграђени у те кружне токове
животаримо као по навици

колико дуго још...

погледај
стојимо на истом уличном углу
у хладном пљуску

безазлено
нудимо нашу мрачну душу
као домаћице салату укусну

Мирослав Б. Душанић

Снежана Чкојић: Паметнија

Паметнија

Ноћи ме не штеде.
Годинама већ
Једна другој дубимо површ
Тражећи крв,
Нешто да потече.

Ни ова ноћ није сама,
И све што има рећи
Остаје неважно.

Сан је одавно престао
Бити завера
Против обичног света
Прашњавих људи
Усахлих очију,
Деце које не долазе на свет
Из љубави. 

Време приметим кад прође
Каже ми да сам камен већ.
Постала од честица мрака?
Предугог зурења у празно.

Направим искорак ка дану,
Превлачећи се по тротоарима
Као одбегла марама
Са груди неке од пролазница.
И док милиони причају о проблемима
Злату и економији,
Ил' о доласку Христа
(има их који се буне на све)
Ја трчим гледајући на сукњи перлице
Како сјаје истим сјајем
Као и комадићи стакла
На неасфалтираном путу.  

Снежана Чкојић