Двопређне чарапе Тимока - Завичајни музеј Књажевац

Hilde Domin: Kreuzzertretung

Kreuzzertretung

Kreuzzertretung! – Eine Hündin heult
sieben Laute, ohne zu vergeben,
abgestiegen in die Hundehölle
wird ihr Schatten noch den Wurf verwerfen.
 
Oben bleibt der Vorhang ohne Riß,
nichts zerreißt um einer Hündin willen,
und der Herr – er ließ sich stellvertreten –
sitzt versponnen bei den ganz Vertrauten.
 
Auch die Toten durften nicht herauf!
Vater, Mutter, - keines war am Hügel,
und die Sonne hat sich bloß verfinstert
in zwei aufgebrochnen Augensternen.
 
Von der Erde bebte kaum ein Staub,
nur ein wenig sank die Stelle tiefer,
wo der Balg, dem man das Kreuz zertreten,
sich noch einmal nach dem Himmel bäumte.

Der Kadaver – da ihn niemand barg –
Kraft der Schande ist der auferstanden,
um sich selbst in das Gewölb zu schleppen,
wo Gottvater wie ein Werwolf haust.

Hilde Domin

Marc Сhagall Passion / Strasty po Shagalu

Birth (1912)

Марко Лукези: Пчеле

Marco Lucchesi

Пчеле

расипају
        пчеле
        своја блага

као што и ја
расипам самотан
        гласове

        горкослатке
који ме салећу
        у овој кошници
пуној речи
        и трутова

Марко Лукези

Мирослав Б. Душанић: Гротескно

Мирослав Б. Душанић

Гротескно

стављен сам пред искушење

и осуђен да у срцу таме
тражим расцјепе
из којих би ми се за утјеху
указала свјетлост
да у њу смјестим свој усуд
и васцијели свијет
мојих кошмарних дана и ноћи

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Срба Митровић: Теби непознатом // Увек се сетим

Мирослав Б. Душанић

Теби непознатом

Пун сам свих навирућих мисли
Празнога шупљег времена
Што ме одасвуд притиска
Као поплава општег ништавила,
Или здрав разум каменог седимента
У неизмеру планине времена.
Питам се ко сам, шта сам, где сам,
И чему служе ови дани пролазности
Што нејасне црте остварују
У мрачној празној дупљи
Затрпане пећине.
                             Овде сам
И то си ти самотни мој штиоче,
Чије нит име нит лик могу знати.

Мирослав Б. Душанић

 Увек се сетим

     Увек се сетим нечег што беше слично текућем тренутку. Сетим се себе и тебе далеки мој двојниче. И тако мешају се прошли и ови дани, очи негдашње блистају и ум један исти изнесе оно што твој је живот протегнут до бескраја сећања. Тако знаш да ниси један, већ да си облак над својим данима наднесен и хладан, и спушташ се ниже до тла овога трена кад кажеш: "Увек сетим се тебе!"

Срба Митровић

Мирослав Б. Душанић: Случај

© by Blanca Juan Palau

Случај

као да сам безвласничка њива

намјерно уклијештена

између Горњег и Доњег Свијета

сваке ноћи се појаве путници

који ме користе као прелазе

ријетко понеко прошета

углавном су то дивљачке хорде

које ме у силном налету прегазе

Мирослав Б. Душанић

МирославБ. Душанић: Биљешка

Мирослав Б. Душанић: Не плачем...

Мирослав Б. Душанић

Не плачем...

нема разлога да се жалим
добијао сам ја и дарове од богова
опросте на почињене гријехе
поклањали ми свјетлост у тами
упућивали на праве путе
али све има своје границе
осим Васељене
имаћу ја времена на претек
да преиспитам шансе пропуштене
кад се претворим у тишину
и будем честица прашине њене

Мирослав Б. Душанић

Драгомир Брајковић: Расковник

Посебно издање

ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију

Београд 

Расковник

Заборављене речи
Прекорно нас гледају
Нико више не зна
На шта су се односиле.
За стварима и појавама
Које именоваху
Отићи ћемо и ми
А сусрести се нећемо.

Кроз речи, кроз таму,
Кроз веру и наду
Расковник тражећи
У непочин граду!

Од света дуже трају очи
Опомињући нас

Да ћемо минути и ми
Не потрошивши их.
Идемо за њима
И не слутећи да ће нас
До страшног места довести.

Кроз речи, кроз таму,
Кроз веру и наду
Расковник тражећи
У непочин граду!

Име наше патње
И варку наше среће
Предочавају нам речи
Говорећи да ће надживети
Све наше ћутање
И сва наша празноречја.

"Ниси ми успела рећи
Речи варљива и опака",
Говори човек
За речима се ломатајући.

"Тамо сам
Где је ћутање најдубље,
Где ме не именујеш",
Каже му Реч.

"Ти си онај
Који ће остати
Ако се ја поменем;
Јер Реч је све!"

Речи које смо измишљали
Сабране у песму - опомену
Враћају нам светове изгубљене,
Отимајући све оно
За што смо веровали
Да је заувек наше.
(...)

Драгомир Брајковић

Мирослав Б. Душанић: Одмор

Radjard Kipling: Ако

Ако

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш а да ти твоје мисли не буду  (себи) циљ,  
Ако можеш да погледаш у очи и Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ниједном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничег више
До воље која им говори: ''Истрај!''

Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунда,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој. 

Радјард Киплинг
(пријевод: Иво Андрић)

Мирослав Б. Душанић: Поезија

Повријеђени Блажо Грковић

Поезија
    (посвећено Блажи Грковићу)

писање поезије је за изабране
каже ми пријатељ
то није бесциљно тумарање
ишчекивање птице
док лежиш поред ријеке
или у сумрак шеташ свог пса
писање поезије то није филм
са неколико успјешних кадрова
гдје отвориш уста
изговориш пар лијепих ријечи
и потом одмарање
поезија није да намјерно
на себе скренеш позорност
као локва крви на асфалту
у вечерњем телевизијском дневнику
поезија нису добијене награде
колумна у листу Политика
ни пријем у савез књижевника
није ни Матија Бећковић
ни Миодраг Павловић
мада је у њиховим књигама
засигурно има
поезија ти је пријатељу имати муда
ухватити се у коштац с влашћу
као Блажо Грковић с медвједом
и савладати је када то нико не очекује

Мирослав Б. Душанић

Николај Тимченко: Свет и ја

Мирослав Б. Душанић

Свет и ја 

Шта ћу ја овде,
на овом свету,
где нежне птице нестају
а и сродници ми раде о глави?

Али, шта ће ми глава
која не вреди ни по луле дувана?
Жив сам још баш зато
што овај свет трпи само такве главе.

Тако се свет и ја добро слажемо
иако се не подносимо.
Свету нико није потребан.
Он може све сам, и без милости.

Свет је потребан мени
али да бих могао живети у њему
и он и ја треба да будемо бољи,
што, изгледа, није могућно. 

Николај Тимченко

Мирослав Б. Душанић: 25. мај 2013.

Цијели дан је падала киша... Дјетињство се преселило у галерију у комшилуку... Штета. Нисам градско дијете...

 

Мирослав Б. Душанић: Хармонија

Мирослав Б. Душанић

Хармонија

Између добра и зла

Одржана је јавна сахрана
И црквени хор је пјевао побожне пјесме
Све је јасно и не би требало да буде никакве сумње
У овој земљи се чувају вриједности
Укочена лица званичника су то наговјештавала
И напокон
Испод дрвета у парку покопан је Поетски израз
Гробари су набацивали лопатама земљу
И сви су знали да се више неће вратити
Да би били сасвим сигурни
А можда из неких других разлога
Чувари реда су одлучили да чекају сљедеће јутро
Неки су заузели боља мјеста поред кафића
И туристичке агенције
Навикнути на овакве призоре
По обичајима и у смислу психологије гомиле
Ни грађани се нису разилазили
Напротив
Они храбрији на асфалту и фасадама
Оближњих кућа
Исцртавали су знакове љубави

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Gabeba Baderoon: My Tongue Softens on the Other Name

© by Victor Dlamini: Gabeba Baderoon

My Tongue Softens on the Other Name
 
In my mother’s back yard washing snaps
above chillies and wild rosemary.
Kapokbos, cottonwool bush, my tongue softens
on the rosemary’s other name.
Brinjal, red peppers and paw-paw grow
in the narrow channel between
the kitchen and the wall that divides
our house from the Severo’s. At the edge
of the grass by the bedrooms, a witolyf reaches
ecstatically for the power lines.
 
In a corner in the lee of the house,
nothing grows.
Sound falls here.
Early in the day shadows wash
over old tiles stacked
against the cement wall.
In the cold and silence
my brother is making a garden.
 
He clears gravel from the soil
and lays it against the back wall.
Bright spokes of pincushion proteas puncture a rockery.
For hours he scrapes into a large stone a hollow to catch
water from a tap that has dripped all my life.
Around it, botterblom slowly reddens the grey sand.
A fence made of reed filters
the wind between the wall and the house.
Ice-daisies dip their tufted heads
toward its shadows.
 
At night, on an upturned paint tin, he sits
in the presence of growing things.
Light wells over the rim of the stone basin
and collects itself into the moon.
Everything is finding its place.

Gabeba Baderoon

Мирослав Б. Душанић: Сазвежђе...

© by Galina Nikolova

Истински пјесник је сам. Жељан мотива тишине,
а не врвежи. По навици: Док ноћ дише смирено,
тражи у њој стих и одраз лика. Тражи Свјетло и
Нит, која спаја Oвоземаљско и Рајско. Помало

заплашен, с очима дужника. Неимар, који се
свјесно жртвује. У настале празнине уграђује
дјелић по дјелић Истине. Употпуњује крхотине.
Та свакодневна игра. Те магловите представе

и ход по мукама. И нагон за одгонетком. За
акцијом. Мада зна да је и то Печат Судбине —

(Мирослав Б. Душанић: фрагмент из „Сазвежђе...“)

Милосав Буца Мирковић: Песме изелице, Песме снохватице

© by Blanca Juan Palau

Песме изелице,
Песме снохватице

Почињеш песму, крпице од песме
испадају из џепа од штофане јакне,

из ланене кошуље из дечаштва,
из подераног студентског мантила,
и вијоре око твоје трезне главе,
сустижу се као авиони од папира,
као једрилице од расуте свиле,
песме бегунице, песме избеглице,
око осовине старе воденице,
око уснулог пчелињака, на Гочу,
око прадревног винограда,
око кобилице јастреба
над главом пијаних сватова,
све док се не помешају са крпицама
штофане јакне, спортских дресова,
подераних мантила, сурих џемпера,
ланених кошуља са мирисом мошуса
песме изелице, песме бројалице,
са укусом рабаџијске погаче,
"слепе за разлике, видовите
за сличности", песме са шапкама
морнара из Одесе, што траже
једну једину милост: да буду
песме радоснице, песме снохватице...

Милосав Буца Мирковић

Мирослав Б. Душанић: ЗНАТИЖЕЉА

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Гријех

© by Милена Јововић: Један човјек и једна жена 

Гријех

Тражећи један излаз — пут
у ритму једног опуштеног
успутног ћаскања
исповиједаш се.

И како свјетло пада
све се утапа једно
у друго.

Животна суморност умртвљује
и испуњава наш стан
док се небо
попут змије
склупчава у црну пријетњу.

(на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)

Milovan Brkić: UMRLA JE KRMAČA

© by Blanca Juan Palau

UMRLA JE KRMAČA
30.6.2005.

Juče sam telefonom razgovarao sa majkom, koja živi u jednom podrinjskom selu. Telefonske veze su bile nekoliko dana u prekidu i ona mi je plačnim glasom i pored napora da sakrije svoju tugu, saopštila da nas je zadesila velika nesreća. Crkla je, iznenada, krmača praščara. To je za moju majku težak gubitak, iako u oboru ima još dve svinje po 90 kila. Moj trogodišnji bratanac, koji sa svojom starijom sestrom provodi ferije kod bake, priča mi kako je baka kukala na sav glas dok su komšije sahranjivale krmaču, u raku dublju od onih u koje ukopavaju posmrtne ostatke ljudi.
 

Hteo sam da utešim majku i ponudio sam da joj istog časa depešom pošaljem pare da može da kupi dve rasne krmače. Ona se, osetio sam, uvredila što nisam razumeo njenu muku. Njene staračke ruke su svakog jutra čistile obor, donosile vodu i hranu, da svinje ne budu gladne i žedne. Za njene godine to je veliki napor. Otišla je njena višemesečna muka i trud.
 

Pre mesec dana svratio sam kod sestre koja živi u okolini Šapca. Odjednom se namrači, gusti crni oblaci počeše da prete. Začuše se i plotuni protivgradne odbrane. Sestra, njeni ukućani i komšije, u grobnoj tišini izađoše na sokak. Svako od njih se pomoli Bogu da grad koji preti iz oblaka ne slisti letinu, njihove gradine, malinjake. Teškim i napornim radom oni prehranjuju svoje porodice, i kada to i ako u jednom trenutku nestane, oni se gube, ostaju bez nade.
 

Svako ko živi od svoga teškog i napornog rada s pažnjom se i ljubavlju odnosi prema svojim gradinama, procvalim voćkama, svinjama ili tovljenicima. Na ukopu uginulih krava, volova, koza i svinja u selu se skupi više ljudi nego kada se sahranjuju umrli srodnici. To je znak velikog saučešća za propali trud, utrošenu snagu i za muku.
 

Srpski tajkuni, koji su bogatstvo stekli pljačkajući znoj seljaka i radnika u svojim firmama i kompanijama, nemilice troše na automobile, kokain i bahanalije. Njima je žalije ako zagube pakovanje kokaina, nego da im pomre, recimo, polovina radnika najamnika. Direktor lozničke "Elektrodistribucije'' Miroslav Lukić isključio je mojoj komšinici, teško bolesnoj i sa dvoje maloletne dece, struju, jer nije platila. Poslao sam joj novac, ali direktor traži još, i ne da struju. Građani Srbije od dolaska Dosa na vlast, od svoje izvršne, sudske i komunalne vlasti imaju tretman gori nego životinje. Oni koji gaje svinje, obrađuju zemlju, sa većom pažnjom i poštovanjem odnose se prema svome stadu, nego što se naši političari, biznismeni i razni funkcioneri odnose prema građanima, dok vrše vlast, koja je, svuda u demokratskom svetu, samo servis za zaštitu interesa građana. Kod nas vlast služi da se izdrkava nad marljivim i vrednim seljacima, radnicima, činovnicima. Sada razumem tugu moje majke zbog gubitka krmače.

Хафиз

* око 1320.  † 1389.

Први мудар човек, то је био Ноје,
Све невоље наше у вину сатр'о је.

Након њега дошле занешене главе,
Мудраци се зваше из Атене, Троје.

После сами свеци с мантороси црни
Да нам грехе наше бројаницам броје.

Сад већ опет треба какав потоп светски
Да подави све то – па да с' човек роди.
                                Ка што беше Ноје.

Хафиз

(из Јован Јовановић: Источни бисер, Нови Сад, 1861.)

Човек?

Мирослав Б. Душанић: Света Агнеса

O разрешите ми загонетку живота,
Ту премучну, прастару загонетку!...
Реците ми, шта означава човек?
Откуд је дошао? куда иде?
Ко станује тамо горе на златним звездама!

Хајнрих Хајне: Питања (фрагмент)

Albert Pinkham Ryder (March 19, 1847 – March 28, 1917)

Dead Bird

Milijana Ištijanović: Teil des Werkzykluses “SELF-CONCEPTION”, räumliche Intervention, 2010.

Fotografien © by Jelena Jovančov

Томас Бернхард / Thomas Bernhard

Мирослав Б. Душанић

то што размишљам о повратку

не значи још ништа

треба ускладити кораке

оставити иза себе године труда

угасити ватру

избрисати све трагове пепела

и прашине

Не умиру многи

Због једне кућице

У пустари

Или због сувог дрвета.

Не умиру многи

За пепео

Који ватра је био,

За вино

Смакнутог краља

Или спржена поља

Неког имања

На празник.

Не умиру многи

За неког другог.

Кад семе бубри и пуцка

И у пролеће

Смрт и птица

Небо зацрне.

Не, не многи.

Томас Бернхард

ISBN: 345819035X

Wild wächst die Blume meines Zorns
und jeder sieht den Dorn
der in den Himmel sticht
dass Blut aus meiner Sonne tropft
es wächst die Blume meiner Bitternis
aus diesem Gras
das meine Füße wäscht
mein Brot
o Herr
die eitle Blume
die im Rad der Nacht erstickt
die Blume meines Weizens Herr
die Blume meiner Seele
Gott verachte mich
ich bin von dieser Blume krank
die rot im Hirn mir blüht
über mein Leid.

Thomas Bernhard