 |
| Мирослав Б. Душанић |
Та сенка што ме сад скрива
заправо је моја смрт која је ишчилела
из мене и настанила се у овом
разбокореном свету, у моје име,
и ево је сад како корача површином
воде, уместо мене, као млади месец
шири своје крваве руке.
Све заправо почива у издисају,
у стварности што је недосегљива
попут огледала у којем је видљиво
само наше странствовање, живот
као изгнанство вечног трена
за који свет шири своје трулежне руке,
али га одбија наша неверица,
док обитавамо у лажљивој светлости,
у досади и гордости, а наше тешке руке
расипају песак нашег постојања
у овом свету што наличи фантазми.
Радомир Д. Митрић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар