 |
| Babken Simonyan |
Опрости, мајко
Опрости ми, мајко, лутње моје. Жалим,
Нисам био с тобом у твом задњем грчу,
Мада си чекала мој повратак. Али
Остаде без мене насамо са смрћу.
Можда ми суђено није било до ли
Да не гледам како гаснеш као свећа...
У далекој земљи вест сам која боли
Чуо у даљини тужној к'о несрећа.
Душу ми је тргла стара успомена,
О одласку твоме да мислим нерадо...
Остани у мени дивна, драгоцена,
Звезда сна постани озареног јадом.
Један трен си осмех била мом животу,
Ал' бескрајни суза лет се сад не мења,
Твоја светла душа несмирена, отуд,
Пали сад у мени кандило смирења.
Ко ће ме, сиротог, палог подржати,
Ко да ме избави кошмара што гуши?...
Само твоја светла душа може, мати,
Да осветли стазу спаљеној ми души.
Бабкен Симоњан
/Пријевод: Владимир Јагличић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар