Енигма огледала, сечива и два цвета
деси се да и не приметиш, када
месец на пола одсече успавану
огледалост преосталих барица на асфалту
булевара Милутина М.
и звездама распе петролеј, ноћ је
увек
доба гиљотина и ломача
о чему сведоче писма испод
сијалица од 50 вати и облаци
готово недодирљиви
као крајња монета којом
откупљујеш свој сан. онда
није чудо зашто се једиш
на Ван Гогове сунцокрете
у њихању. необјашњиво
али ово су ствари
у трајању, мада сакупљаш ревносно
одблеске одраза
у баршуну урушених прозора
и седефну крљушт што је ујутро
на оштрици
можеш наћи. никога и не питаш
за дозволу да окачиш маћухицу
за ухо Спинози, да се изујеш испод
стола и мрдаш палчевима
у ритму Die Walküre
Јагода Никачевић
 |
| Miroslav B. Dušanić |
насликај дисање и кревете од сламе, згуљене
емајле кибли што круже, празну полицу
у влажном шатору за сестре, доле. грану
напупале мушмуле, нешто нестварно што штрчи
ван форме, погрбљено над улазом, живот да би
био препознат као траг, боја - по чему ноћу клизе
душе управо преминулих, у жбуње. последњи
простор из кога изнутра незадрживо куља
мрак и отужни мириси дима невешто смотане
цигаре од лишћа. или грубо платно од кога
покретни ослобађају оне који се неће кретати
више. процес је који траје, одмотавање као
предуги ноћни лавеж. ти си вода. течеш, разливаш се.
згуснућеш, као лоше смешана теракота. скорењена,
добићеш ивице. постаћеш чврста, тобом се може
направити отвор. изгледа у теби зјапи рупа, можда је
насликаш. очи, например, док отимају дремеж
сумраку или док се скупљаш у клупко. мигољива,
као пегавац. као развигорац слепом младићу
окренућеш другу страну писма, тамо где пишу да су
добро и да исто њему желе. без-наде-жно ствари
ће губити смисао. нестајати хитрије но што их успеш
следити. помислићеш: можда пролеће ове године
не касни. неодредиво и топло, док гладиш
чекиње к'о тек израсле влати траве, обема рукама
захватићеш април своје главе. склопити кратки бревијар:
алкохол и газа
морфиј
четкица, равна бр. 5
и
један светло-плави шал, с ројтама и свилен
Јагода Никачевић
 |
| Miroslav B. Dušanić |
клизим стазама
истрошених белутака
на згуснуте туге камена
разливена чедност
месечине
желим је видети пуну
како хода зеленом и моја мисао
не жури у реч, шири се висином
удишући зној плавети
не знам да ли је зелено или плаво
у твојим очима или с тобом на рукама
сећања као памтива ткања муња
живе од жилица светла под куполом свести
сенка претиче трајања
за један педаљ даха
душе што шапатом пенуша
грло је пролазно, грцам
као и туга
Јагода Никачевић
Нема коментара:
Постави коментар