Вријеме које не пролази
Узимала сам више пута камену плочу
Под коју се завукла гладна змија
Да је одвојим од свијета
Што ме једном ранио гађајући змију у главу
Језик се крије иза бисерних зуба
Помало отпуштајући тмину
Гђе се увијек неко нађе
Као у смртној опасности
Коју је једино могуће одгодити
Замијене ли мјеста језик и зуби
Ако се то и деси
Свега се можеш ослободити осим страха
Јер он увијек живи негдје поред тебе
Као и прозор сусједне зграде
Што те посматра неограничено дуго
У страху да не изгуби своје живе
Узимам поново камену плочу
Као правду у своје руке
И питам прозор И гладну змију И њен језик И зубе
Чији су
Поједи таму Свјетлошћу
Одговори Страх
Јованка Стојчиновић Николић
/КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања, година LXV, број 1214; Београд, јун 2013./
Нема коментара:
Постави коментар