 |
| Мирослав Б. Душанић |
ми смо усамљеници
путници намјерници
на трновитим стазама
без биљега и станки
а овај свијет је варљив
и препун замки
и небо је туђе
на њему су туђе птице
и тмурни облаци
и капи кише
када лију немилице
и урезују дубоке трагове
и они су туђи
и све те драме у нама
и око нас
ватре пепео и стијене
нису наше
ни тренутак нисмо ми
сами одабрали
иако имамо тај утисак
наша је само празнина
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
3 коментара:
U međuvremenu praznina
M. Dušaniću
Otvaram prozor i osluškujem ptice
(na dohvat su ruke, samo što na dlan ne slete),
ukorenjena u sećanja, u strahove, u tuđe igre,
na zemlji svojoj, a bez pradedovskog zavičaja,
zagledam puteve u talozima prve jutarnje kafe,
u kečevima koji drugima ispadaju iz rukava,
odvojena od sveta, u međuvremenu svih vremena,
zatvaram prozor i svojoj senci na zidu glumim pesnika
koji ume da stavi masku praznine preko maske praznog zrcala.
У међувремену ћу да размислим... Гдје стојим и зашто стојим!?
О својој празнини зборим... Сви ми, хтели или не о својим празнинама, понекад, проговоримо... Ја, ево, захваљујући твојој песми пронађох речи за ту своју празнину, која ме прогони. Хвала ти за све речи које си објавио и које су ми изнова, ко и увек до сад, усмериле поглед ка огледалу.
Постави коментар