За доручком ћутимо столица и ја
И добро разуме дим из мојих ноздрва
После мог трећег уздаха
Она навуче завесе на прозоре
И утиша сва годишња доба
Обуче стари мантил
И након звона штикала
Које захрле аутобуском стајалишту
Још се једино чује…
Капање воде
из покварене кухињске славине
Најзад и ја погледам у сат
На коме одавно
Казаљки нема
Станимир Трифуновић
2 коментара:
Не знам чиме човек заслужи овакав поклон?
Дубоко Вам захваљујем.
И поздрављам вас.
Вјероватно добром пјесмом, а остале предивне текстове да и не бројим...
Постави коментар