Мирослав Б. Душанић: Немоћ и искрено кајање

Перо Васлић

Немоћ и искрено кајање

              (у вријеме претпразничко)

ствари се циклично понављају
слобода се не даје
а живот је сам по себи трагедија
за све ове године у изгнанству
научио сам да то није случајно
и ништа није случајно
једина невоља је у томе
што моја улога није да тумачим
приморан сам да чекам и трпим

и собом марширају мртви преци
неки од њих су преклани
неки с ранама на сљепоочници
жале се да нису оплакани
између свих јасно видим оца
његово болом искривљено лице
позива у помоћ
и у овај дан је испаљен метак
оштрица ножа дубоко забодена

......................

и као да је на позоришној сцени
глас мога оца потреса собу
одаје љубав и бијес
и видим ствари се погоршавају
надолазе велики облаци
губе се боје и небо затамљује
предјели убрзано измичу
пуст је пут
а ја сам заточеник
сједим на поду у овој јазбини
склупчан и немоћан држим нож
а он се лијепи
мирише на влагу и сагорјели
восак
и најрадије бих сада заплакао
као некад попут дјетета
јер је ужасно то осјећање
да смрт најављују и моји покрети

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ, број 2; Параћин, септембар 2015.

Перо Васлић