О анђелима који прекривају уста шаком
Ипак, срећна сам: не личиш на мене. Али, твоји су анђели, сине, ипак, налик мојима. Превише брину. Гризу заноктице. Не чују ништа осим властитог срца. Док у своје свешчице уписују мала и велика слова, клече и, уместо да се моле, до крви гризу врх свог језика. Не праве размаке између речи. Трпе док не поверују да је трпљење дар. А онда, изненада, прхну у небо. Тек да не би ставили тачку на крај раставне реченице. Голицљиви су једино тамо где ником на памет не би пало да их заголица. И мисле да чувају све који над њима бдију. Ако се закикоћу, смешни су толико да нам и не личе на праве анђеле. А кад их угледаш, а увек их опазиш први, насмејеш се, звонко и гласно. Извини што не гледам тамо куда уперио си свој танки кажипрст. То се и сад трудим, тако се трудим, да препознам ово своје осмехнуто лице у твојим незамућеним очима.
Ипак, срећна сам: не личиш на мене. Али, твоји су анђели, сине, ипак, налик мојима. Превише брину. Гризу заноктице. Не чују ништа осим властитог срца. Док у своје свешчице уписују мала и велика слова, клече и, уместо да се моле, до крви гризу врх свог језика. Не праве размаке између речи. Трпе док не поверују да је трпљење дар. А онда, изненада, прхну у небо. Тек да не би ставили тачку на крај раставне реченице. Голицљиви су једино тамо где ником на памет не би пало да их заголица. И мисле да чувају све који над њима бдију. Ако се закикоћу, смешни су толико да нам и не личе на праве анђеле. А кад их угледаш, а увек их опазиш први, насмејеш се, звонко и гласно. Извини што не гледам тамо куда уперио си свој танки кажипрст. То се и сад трудим, тако се трудим, да препознам ово своје осмехнуто лице у твојим незамућеним очима.
Оливера Недељковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар