Вилијам Вордсворт: Ода: Наговјештај бесмртности у сјећању на рано дјетињство (фрагмент)

* 07. април 1770. - † 23. април 1850.

Рођење нам је заборав и сан;
Звијезда живота нашег, Душа мека,
Другдје имаде стан,
Долази издалека;
Заборављени сасвим нисмо,
И нити посве наги нисмо,
Већ пратећ облак славе стижемо из свог
Дома, а то је Бог:
Дјетињство наше овито је небом.
Тамничка сјена убрзо се склапа
И знад тог младог чеда,
Ал’ оно гледа свјетлост, усред слапа
Њена с весељем гледа;
Младост што од истока стално бјежи
С ве даље, природи још тежи,
А визија је сјајна
Друга њена трајна;
С временом човјек спази да се цијела
У обичност утопила и свела.

Вилијам Вордсворт 

Мирослав Б. Душанић

Our birth is but a sleep and a forgetting:
The Soul that rises with us, our life's Star,
Hath had elsewhere its setting,
And cometh from afar:
Not in entire forgetfulness,
And not in utter nakedness,
But trailing clouds of glory do we come
From God, who is our home:
Heaven lies about us in our infancy!
Shades of the prison-house begin to close
Upon the growing Boy,
But He beholds the light, and whence it flows,
He sees it in his joy;
The Youth, who daily farther from the east
Must travel, still is Nature's Priest,
And by the vision splendid
Is on his way attended;
At length the Man perceives it die away,
And fade into the light of common day.

William Wordsworth

Мирослав Б. Душанић