ПЛУС УЛТРА
Тамо далеко у космосу
Видех осмех једне звезде
Изгубљене на врху неба
Као клас у време жетве
Као у понору литице
Један ефемерни свитац.
- Звездице, - рекох јој, -
Плаветног мора пупољче
Цветова високог воћњака
Да ли си ти последња?
- Нисам последња, не;
нисам ништа више до светиљка
на вратима баште
за коју си мислио да је граница
То је само почетак
Онога што мислиш да је крај.
Космос је бескрајан
Свуда почиње и престаје
Тамо, овамо, горе и доле
Бескрај је отворен
И онде где видиш пустињу
Врви од ројева светова
Бесконачних путева
То су светови облака прашине
Која се диже и спушта
Кад Јехова ту пролази.
Жасин Вердаге
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Allà d’allà de l’espai
He vist somriure una estrella
Perduda en lo front del cel
Com espiga en temps de sega,
Com el pregon de l’afrau
Una efímera lluerna
– Estrelleta – jo li he dit -,
De la mar cerúlia gemma,
De les flors de l’alt verger
Series tu la darrera?
– No só la darrera, no;
no só mes que una llanterna
de la porta del jardí
que creies tu la frontera.
És sols lo començament
Lo que prenies per terme.
L’univers és infinit,
Pertot acaba i comença,
I ençà, enllà, amunt i avall
La immensitat és oberta
I a on tu veus lo desert
Eixams de mons formiguegen.
Dels camins de l’infinit
Són los móns la polsinera
Que puja i baixa a sos peus
Quan Jehova s’hi passeja.
Jacint Verdaguer
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар