 |
Стаде у собу свемир. Тихо,
са мраком, клону мирска сила.
Сад, ласно, бољке видам стихом,
свег ме је песма захватила.
Из рушног пера васкрсава
стари Рим - цела поколења.
Не скопне живот: тек, слаб, спава,
он се не губи, он се мења.
Чим допру јавке из безмера,
ја шапнем збогом овом свету.
Чезну нескладни звуци сфера
у хармонију да се сплету.
Док кипти време крај вас, ревних
фарисеја и режимлија,
ја ждијем оне што су спремни
пронети крст свој, као и ја.
Владимир Јагличић
 |
Оретко се та песма случи,
трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,
ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,
из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,
из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,
из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре -
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.
Владимир Јагличић
 |
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар