 |
| * 12. септембар 1852 - † 20. фебруар1908 |
Пилипенда (фрагмент)
Мисли су му се врзле по глави... Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш бједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живописан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати.
- Валај нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него ...знаш ...докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја незнам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
Симо Матавуљ
Мисли су му се врзле по глави... Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш бједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живописан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати.
- Валај нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него ...знаш ...докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја незнам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
Симо Матавуљ
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар