 |
ништа се није померило на небу
чичак се закачио за мало срце
сведок сам
да се машта нежна ко памук
претворила у сивило амбиса
да су бар речи ту кад већ снова нема
 |
шта трућаш у поезији
гњидо и кукавичји науме
речи су ти посрамљене
ни бог мрава
више не ослушкује
бестражје твојих корака
твој трули дух
разоблачује снове
трује ветровитост
бежи са тог прозора
када ниси гледао срцем
 |
привид је
да будан тумарам бесциљно
тражећи оправдање за страх
да сам чуо лавеж у маломе срцу
клонувши поражен на ивици сна
да сам уцртао нежне враголије
на облацима и магли пролазности
да осећам колико немоћи
лавеж носи кроз пустолије
 |
Нема коментара:
Постави коментар