 |
| * 1825 - † 10. (22.) јун 1894 |
(фрагмент из посљедњег писма)
Пишеш ми да имаш силне проблеме са тестаментом, и да те мучи страх од болести и смрти? Помири се са тим да живиш у земљи, у којој је и мир немиран. Међу људима који стално воде хајку, а траже камилавку. Неуким, грамзивим и злим људима, треба праштати. И треба их подучити. Даровит је наш народ, и треба га упутити знању. Зло се крије у незнању. Зато га „разноликост материјалног“ само забавља, а право знање лечи и мења. Зато са простим светом треба живети као да те посматра Бог, а са Богом опет разговарај као да те слушају људи. А што се тестамента и стицања имовине тиче, они не знају да имовина није крај беде већ друга врста те исте беде. И труди се мој добри „анђеле“ да из живота изађеш онаква, каква си у њега и ушла. Јер ко је научио да презре богатство, научио је да буде слободан. Природа пред нас није изнела ништа што би подстакло нашу лакомост. Пред ноге нам је бацила и злато, и сребро, али оставила нама да схватимо да је богатство слагање са сиромаштвом. И да је богаташ у ствари богати просјак. Јер шта ти се даје, то ти се може и одузети. Стицање богатства није крај беде моја Лујза. Тако им кажи: Није крај беде, већ само промена њене врсте. И да најбогатијег човека ставиш на „златан кревет“ болест неће нестати.
А што се болести и смрти тиче, време нашег живота је већ одређено негде у васељени неизбежне и неумољиве судбине. Шта нас то ново у животу очекује? Створени смо по милосној вољи господа нашег, за тај закон. Непрекидни и нераскидиви ланац, који никаква сила не може прекинути. Нема пута без краја, моја пријатељице. Кажеш да се кријеш од тога, у свакодневним обичним пословима? Нема трајног склоништа од краја, где год да се кријеш. Зло и невоља су људска навика, и искушење. Употреби Бога у одбрану, јер он је неосвојива тврђава. И душа наша, која се одриче свега. Судбина није дугорука као што се мисли. Не може нам ништа, осим ако се не бесимо о њу. Страх од помирења са крајем овоземаљског трајања, је наше самољубље, очување „мене“, презир и неприхватање растварања илузија да тиме губимо оно што је највеће добро. Од помирења са крајем нас дели и то, што мислимо да губимо поседе, и злато, а посебно страх од непознатог, од ништавила. Поштуј вечни закон, и једину одлуку, да је само један улаз у живот, а много излазака из њега. Ми смо само једна кап са крова, и њен пад није велики губитак. А смрт је или крај или промена. Краја се не бој, а ни промене, јер нигде нам није тако тешко, као овде. Страхом ћеш је само предухитрити. Труди се да живиш богуугодно. И труди се да умреш „лепо“. Више се спремај за крај, него за почетак. Ко то научи, тај је „слободан“. Изван је сваке власти овоземаљске. Не тичу га се ни немаштина, ни сила, ни катанци, увек имаш слободан излаз. А, постоји ли неки бољи пут него да нас Господ „прекроји“?
Кажеш, онемоћала си. Па и то је „провера“ за твоје године. Припреми се за онај час, да без трунке страха, судиш о себи, без илузија, и мирно чекај пресуду. Највећи доказ да душа долази са неког „вишег места“ је њена тескоба у телу. Она зна да ће отићи, одакле је и дошла, и не треба трулом телу, удешавати своје наде према вечности. Препознаје она којим путем се иде према „звездама“, и блаженом миру. Бог није ни охол, ни завидљив. Он нас пушта к’себи он долази и улази у нас, и без њега нема добре и мудре душе. И нема више „граница“. А када дође смртни час, остављај „стару кућу“ и иди у нови почетак. Одбаци „прљав веш из преноћишта“ као змија свуци тај последњи огртач, и нека ти задњи дан, буде рођендан, за вечни живот. Неједнаки се рађамо, а једнаки умиремо. Растерај око себе охолост и среброљубље. За све важи исти закон: да живе у оном, што ће једном нестати. Ја са радошћу одбацујем тело у коме сам тако дуго боравио. Хрлим ка сјају милиона звезда и њиховој светлости, дивећи се том божанском извору.
(14. јуна 1894., Салцбург)
Владика Нишки Јероним
А што се болести и смрти тиче, време нашег живота је већ одређено негде у васељени неизбежне и неумољиве судбине. Шта нас то ново у животу очекује? Створени смо по милосној вољи господа нашег, за тај закон. Непрекидни и нераскидиви ланац, који никаква сила не може прекинути. Нема пута без краја, моја пријатељице. Кажеш да се кријеш од тога, у свакодневним обичним пословима? Нема трајног склоништа од краја, где год да се кријеш. Зло и невоља су људска навика, и искушење. Употреби Бога у одбрану, јер он је неосвојива тврђава. И душа наша, која се одриче свега. Судбина није дугорука као што се мисли. Не може нам ништа, осим ако се не бесимо о њу. Страх од помирења са крајем овоземаљског трајања, је наше самољубље, очување „мене“, презир и неприхватање растварања илузија да тиме губимо оно што је највеће добро. Од помирења са крајем нас дели и то, што мислимо да губимо поседе, и злато, а посебно страх од непознатог, од ништавила. Поштуј вечни закон, и једину одлуку, да је само један улаз у живот, а много излазака из њега. Ми смо само једна кап са крова, и њен пад није велики губитак. А смрт је или крај или промена. Краја се не бој, а ни промене, јер нигде нам није тако тешко, као овде. Страхом ћеш је само предухитрити. Труди се да живиш богуугодно. И труди се да умреш „лепо“. Више се спремај за крај, него за почетак. Ко то научи, тај је „слободан“. Изван је сваке власти овоземаљске. Не тичу га се ни немаштина, ни сила, ни катанци, увек имаш слободан излаз. А, постоји ли неки бољи пут него да нас Господ „прекроји“?
Кажеш, онемоћала си. Па и то је „провера“ за твоје године. Припреми се за онај час, да без трунке страха, судиш о себи, без илузија, и мирно чекај пресуду. Највећи доказ да душа долази са неког „вишег места“ је њена тескоба у телу. Она зна да ће отићи, одакле је и дошла, и не треба трулом телу, удешавати своје наде према вечности. Препознаје она којим путем се иде према „звездама“, и блаженом миру. Бог није ни охол, ни завидљив. Он нас пушта к’себи он долази и улази у нас, и без њега нема добре и мудре душе. И нема више „граница“. А када дође смртни час, остављај „стару кућу“ и иди у нови почетак. Одбаци „прљав веш из преноћишта“ као змија свуци тај последњи огртач, и нека ти задњи дан, буде рођендан, за вечни живот. Неједнаки се рађамо, а једнаки умиремо. Растерај око себе охолост и среброљубље. За све важи исти закон: да живе у оном, што ће једном нестати. Ја са радошћу одбацујем тело у коме сам тако дуго боравио. Хрлим ка сјају милиона звезда и њиховој светлости, дивећи се том божанском извору.
(14. јуна 1894., Салцбург)
Владика Нишки Јероним
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар