 |
ни у пјесму да се смјестим
па да будем миран и напишем то писмо
и напокон захвалим пријатељу Лукићу
на мудром ћутању и исказаном стрпљењу
али шта да одговорим на његова питања:
како сте? јесте ли добро?
које добро
да је добро сигурно бих се већ јавио
зна он то а опет не бих да кукам
и набрајам прогнозе љекара
моје сумње и очајања
презнојавам се пред празнином листа
а она бештија усјајила и блијешти
као рефлектор са посљедњег саслушања
напишем опрезно: живи се некако
биће ме још
не вјерујем да су посљедњи трзаји
мало потом незадовољан
све избришем
након неколико дана зурења у хартију
одустао сам
мој пријатељ неће добити писмо
а можда је и боље тако
не треба људе беспотребно оптерећивати
доводити их у непријатне ситуације
и тјерати у очај
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар