Тони Пердић: Гунђање једног вртлара

Гунђање једног вртлара

насукан у позном августу,
раног јутра, као у раној јесени,
царске сам бегоније заливао и косио траву у врту
и гледао како се суши украсно биље у труњавој иловачи.

и ето, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери
и кренем напред, премда тачно је
да с времена на време сви посумњамо у све,
али ја то у последње време чиним све време.

а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.
ја сам онај што је завитлавао Семирамиду висећим саксијама,
а сада се завитлавам генитивским метафорама
док квасим стопала у мору осредњости које пенуша по
тротоарима ове земље.
и гледам како се суши украсно биље.

веровао сам ти кад си говорила
да је света искра пријатељства и љубави у слушању.
али, одавно те више не чујем.
и мало сам љут што је твоја галаксија тако слабо покривена
базним станицама.
тек да ослушнеш ову елегију о клонулом биљу.

опет онај Рус на радију подврискује децибелима
од којих пуцају чаше.
лажу певаљке да је срце од стакла кад овако одолева.
али, јебеш певаљке.

сав јад света понекад стаје у трубу Луиса Армстронга,
сва чежња у стих песника из Појезне који је завичај
преселио у своје срце, негде на северу Немачке.
све се скупити да у минијатурну меморијску картицу
величине трепавице.

а наше, наше је само да саздамо
три зрака сунца у нечијим зеницама,
тако си бар говорила док смо трагали за значењима
јасписа и родонита, наоружани осмехом.

и стварно се надам да те и сад засмејавам
овим спарушеним цвећем. премда ово и није песма.
ово је комична игра глувих телефона, од које пуцају опне.

Тони Пердић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић