 |
(Писмо упућено М. Д., незнатно скраћено)
Не смете се предавати, немојте! Немојте!
Замор долази, али и одлази.
У тим часовима бивају песме,
кад долази и одлази замор.
Светлости душе
у тим сатима су најсјаније,
па оне виде што иначе не виде,
и песме им узму од тога сјаја
и знања које виде – да буду песме.
Градња усправља дах, али и одузима дах.
Ваше песме су велике светлости,
светиљке какве изабрани граде.
Застаните мало.
Биће и хиљаду и хиљаду песама,
завичајних, свакојаких,
али се никада све испевати не могу.
Тако је од света и века.
Па чему журба и патња?
Одморите мало душу и од песама.
Песме ће Вас наћи опет.
Окрените се сунцу, ведрој боји,
пријатељској речи, листу, цвету, птици, дану;
заварајте замор, побегните му.
Цео живот је замор и бежање од њега,
будите хитрији.
Растегните време између заморâ!
Мала Госпојина - Лето Господње 2014.
Веселинка Стојковић
 |
 |
12 коментара:
Драги Мирославе,
Не смете се предавати, немојте! Немојте! Замор долази, али и одлази. У тим часовима бивају песме, кад долази и одлази замор. Светлости душе у тим сатима су најсјаније, па оне виде што иначе не виде, и песме им узму од тога сјаја и знања које виде – да буду песме.
Ваше песме су велике светлости, светиљке какве изабрани граде. Градња усправља дах, али и одузима дах. Застаните мало. Биће и хиљаду и хиљаду песама, драги Мирославе, завичајних, свакојаких, али се никада све испевати не могу. Тако је од света и века. Па чему журба и патња? Одморите мало душу и од песама. Песме ће Вас наћи опет. Окрените се сунцу, ведрој боји, пријатељској речи, листу, цвету, птици, дану; заварајте замор, побегните му. Цео живот је замор и бежање од њега, будите хитрији. Растегните време између заморâ!
Много Вас поздрављам, драги Мирославе.
Мала Госпојина 2014.
Веселинка Стојковић
Ваше песме су велике светлости, светиљке какве изабрани граде.
Изоставили сте. Зашто, драги Мирославе?
А изненадили ме јесте објављивањем писма у обличју песме, изненадили, драги Мирославе, и не знам шта да Вам кажем. Хвала, да, за дарове у својим песмама, из Ваших песама, драги Мирославе.
Хвала за ове дивне цветне фотографије.
Драга Веселинка,
На Ваше упорно инсистирање, уградио сам тај недостајући стих, тј. те ријечи не/заслужене по/хвале... Наравно, те ријечи ми годе. Али ја сам их (и из учтивости и из скромности) хтио задржати само за себе...
Искрена захвалност и поздрав са сјеверног, у сивило потонулог поднебља. Мирослав!
Знала сам, драги Мирославе, да сте сажету моју мисао о Вашим песмама из скромности, па и учтивости, изузели, а жао ми је и што није остала у писму, што је нисте задржали, како кажете, „само за себе“. Али нека је, и ништа у њој није неискрено и сувишно. Песме Ваше јесу дарови духу и души.
И Вама поздрави, драги Мирославе! Из Србије, из Бориног Врања, над којим је данас било лепо сунце.
Веселинка
"а жао ми је и што није остала у писму, што је нисте задржали, како кажете, „само за себе“
Горе поменуто, драга Веселинка, нисам разумио... Како то мислите "није остала у писму". Ја писмо, наравно посједујем у цјелости, са свим изостављеним ријечима. Али моја намјера није била његово објављивање. Када сам га ишчитавао (а читао сам га ко зна колико пута) утврдио сам да је цијело писмо уствари једна ПЈЕСМА. Само сам (по мени) "неважности" изоставио, текст сам форматирао поштујући редосљед и тачност написаног/изговореног...
Да ли желите да сам требао објавити и писмо? Или је у питању нешто друго...
Мирослав
Ах! Тек сад сам схватио... Мој мозак изгледа отказује полако послушност... Ја сам био пребрз и у својој усхићености „писмом-пјесмом“ направио велику грешку, објављујући односно обзнанујући све то... Умјесто да све “задржим за себе“...
Грешка коју направих – молим Вас да ми вјерујете на ријеч – је типична грешка једног блогера, који у својој „заслијепљености текстом/пјесмом“, више мисли на текст и блог, него на било шта друго...
Молим Вас да ми опростите, ја могу прилог и да уклонем и наравно обзнаним своју „глупост/брзоплетост/несмотреност... Једноставно ме текст „заслијепио“, за мене је то велика пјесма, не зато што је посвећен мени (ја знам, да то и нисам заслужио), у тексту су изречене велике мисли. Посебно посљедња строфа. Она је БИСЕР...
„Цео живот је замор и бежање од њега,
будите хитрији.
Растегните време између заморâ!“
Више не знам шта да кажем...
Мирослав.
Не, не. Направили сте песму којом сте ме изненадили, као и њеним објављивањем. Изненадио ме и савршен наслов. Ја сам писамце написала у тренутку, и нисам га упамтила. После сам, упоређивањем са њим, видела да наслов није сасвим Ваш, а јесте Ваш.
Није, дакле, требало објавити писмо. Ја сам писамце дала у Коментару због реченице коју сте изоставили, а која се директно тиче Ваших песама, чији садржај није тренутан, него траје и допуњава се како читам Ваше записе са оригиналним илустрацијама, а и друге текстове које објављујете на свом Блогу.
Хвала Вам много за песму, драги Мирославе. И не замерајте ми што се овај наш разговор одужио. Желим Вам свако добро! И опет Вас поздрављам са својим Врањем.
Изгледа да истовремено пишемо коментаре, па отуда неспоразуми...
Ви сте, драги Мирославе, направили "велику пјесму" (дивне ли латице српског језика!), и ја сам Вам много, много захвална.
Зар се може назвати грешком, драги Мирославе, песма којом сте ме обрадовали? Како ја Вама сада да се извињавам, драги Мирославе, којим речима?...
Ако је задовољство обострано, онда је све уреду. Имамо пјесму која нам се допада. Сасвим довољно, зар не... Можда се свиди још некоме, а вјерујем да хоће...
Поздрав!
Постави коментар