 |
| Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац 2009. |
Шетња прва
Несебичан и необичан је то Музеј. Редосљед представљања је одређен сасвим једноставно. По азбучном реду. Посјетиоцу је тако остављено на вољу, да сам одлучи и вреднује ко је за њега најбољи. И коме које мјесто најбоље одговара. Таква музејска поставка у старту запушава уста свим могућим критичарима, а посебно оним злобним, који траже „длаку у јајету“. Мора се признати да је то веома мудра одлука излагача. А сам Музеј открива и пружа пуно занимљивог и вриједног материјала. Врата Музеја нам отвара помало стидљиво, млади Иво Андрић, и нема никакве сличности са углађеним господином, који је у социјалистичко предвечерје корачао Београдом низ Кнез Михајлову у правцу Калемегдана. Ћутљив и недокучив. У Музеј нас уводи свечано, и не покушава да сакрије свој немир, младалачку радозналост али и памет и проницљива запажања. Изговорене ријечи дјелују убједљиво, и прије свега, сасвим искрено. Таквог га више никад нико срео није. Позни Андрић је човјек дипломата, учтив, хладан, сумњичав, проницљив. Ријечи је бирао, тј. прије него што их је изговорио, све су већ биле одмјерене и извагане на граме. Ни једна сувише, ни једна премало. Тачно онолико колико је потребно и дозвољено. Да ником не засмета, да се јавно не огријеши о ситну рибу, а још мање крупну. Сомови, кечиге и штуке, знале су да цијене и награде. И унијели су га у историју. И остаће у њој...
Предратни Андрић је био живахан, кренуо одлучно у свијет и укључио се у политички живот. Али кад је постало густо и кад су олако летјеле главе, знао је да се заустави (дипломатско искуство), враћа се у домаће гнијездо, узима перо у руке и забрављен као у ћелији, пише књиге ишчекујући која страна ће да превагне. Већ тада је одлучио и знао да ће бити велики писац. Само је чекао побједника... И тему за своја књижевна дјела није препустио случају. Зато код њега нема ни Нијемаца, ни четника, ни усташа, нема ни једног партизана и наговјештаја садашњости (тадашњих збивања). Одлази у прошлост. Све што се око њега збива, „трпа у нека тамо (Аникина) времена давна“. Иво Анрић је био мудар човјек. Лукав човјек. Када је почео професионално да пише, он је већ тада знао да је надмудрио још непознатог побједника. Гледао је да остане што више неупадљив. Живио је као сјена, ходао као дух, и једино од чега је страховао, била су бомбардовања. Он је волио живот, он је волио себе, он је волио славу и није хтио да страда. Ни као херој, а још мање случајно. Иво Андрић није јео „врућу супу нити ју је подгријавао, он се задовољавао са сервираним хладним предјелом и хладном закуском“. Био је веома стрпљив и чекао своје вријеме. Он није зановијетао и правио кривине. Иво Андрић је увијек био на „правој линији“. Никада истуреној борбеној, него оној у позадини, што би злобници рекли „у дебелој хладовини“. И да су рат изгубили партизани, да је остала Краљевина или којим случајем завладали Нијемци или било ко други, Иво Андрић би и тада засигурно добио награду, и ми би смо му се дивили што нас прославља, као што то и данас чинимо. Зато је он велики писац, али... Да ли и човјек...
Мирослав Б. Душанић
Несебичан и необичан је то Музеј. Редосљед представљања је одређен сасвим једноставно. По азбучном реду. Посјетиоцу је тако остављено на вољу, да сам одлучи и вреднује ко је за њега најбољи. И коме које мјесто најбоље одговара. Таква музејска поставка у старту запушава уста свим могућим критичарима, а посебно оним злобним, који траже „длаку у јајету“. Мора се признати да је то веома мудра одлука излагача. А сам Музеј открива и пружа пуно занимљивог и вриједног материјала. Врата Музеја нам отвара помало стидљиво, млади Иво Андрић, и нема никакве сличности са углађеним господином, који је у социјалистичко предвечерје корачао Београдом низ Кнез Михајлову у правцу Калемегдана. Ћутљив и недокучив. У Музеј нас уводи свечано, и не покушава да сакрије свој немир, младалачку радозналост али и памет и проницљива запажања. Изговорене ријечи дјелују убједљиво, и прије свега, сасвим искрено. Таквог га више никад нико срео није. Позни Андрић је човјек дипломата, учтив, хладан, сумњичав, проницљив. Ријечи је бирао, тј. прије него што их је изговорио, све су већ биле одмјерене и извагане на граме. Ни једна сувише, ни једна премало. Тачно онолико колико је потребно и дозвољено. Да ником не засмета, да се јавно не огријеши о ситну рибу, а још мање крупну. Сомови, кечиге и штуке, знале су да цијене и награде. И унијели су га у историју. И остаће у њој...
Предратни Андрић је био живахан, кренуо одлучно у свијет и укључио се у политички живот. Али кад је постало густо и кад су олако летјеле главе, знао је да се заустави (дипломатско искуство), враћа се у домаће гнијездо, узима перо у руке и забрављен као у ћелији, пише књиге ишчекујући која страна ће да превагне. Већ тада је одлучио и знао да ће бити велики писац. Само је чекао побједника... И тему за своја књижевна дјела није препустио случају. Зато код њега нема ни Нијемаца, ни четника, ни усташа, нема ни једног партизана и наговјештаја садашњости (тадашњих збивања). Одлази у прошлост. Све што се око њега збива, „трпа у нека тамо (Аникина) времена давна“. Иво Анрић је био мудар човјек. Лукав човјек. Када је почео професионално да пише, он је већ тада знао да је надмудрио још непознатог побједника. Гледао је да остане што више неупадљив. Живио је као сјена, ходао као дух, и једино од чега је страховао, била су бомбардовања. Он је волио живот, он је волио себе, он је волио славу и није хтио да страда. Ни као херој, а још мање случајно. Иво Андрић није јео „врућу супу нити ју је подгријавао, он се задовољавао са сервираним хладним предјелом и хладном закуском“. Био је веома стрпљив и чекао своје вријеме. Он није зановијетао и правио кривине. Иво Андрић је увијек био на „правој линији“. Никада истуреној борбеној, него оној у позадини, што би злобници рекли „у дебелој хладовини“. И да су рат изгубили партизани, да је остала Краљевина или којим случајем завладали Нијемци или било ко други, Иво Андрић би и тада засигурно добио награду, и ми би смо му се дивили што нас прославља, као што то и данас чинимо. Зато је он велики писац, али... Да ли и човјек...
Мирослав Б. Душанић
Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 18. септембар 2014.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
2 коментара:
„Шетња прва“ – па оволико здравља!
И ниједну антологију није огрејало овакво бистро сунце. Ретко и коју другу књигу.
Неизмјерна захвалност!
Када је неки писац канонизован, свако критичко мишљење се дочекује на нож. А аутор „спорног текста“ поставља на стуб срама. Проглашава „државним непријатељом“...
А Иво Андрић је велики писац и то није спорно...
Постави коментар