 |
узалуд питах људе: нико је није на друму срео
моја сјенка је нестала изненада
и дуго су звонила звона
(чуо сам их јасно мада нисам разазнао
да ли почивна или она славска)
и наједном појави се мајка: носила је свјетиљку
корачала влажним пијеском
али иза ње нису остајали отисци стопала
(и дуго ме призивала — да ли је хтјела
да ме грди или загрли)
учинило ми се: мртав отац с повезом око чела
пред иконом светог трифуна
а звона јече беспоштедно у висине небеске
(и помиње ме тихо у молитвама
пун побожног страха)
корачах опрезно: на сваком гробу црне вране
као злослутнице изнад понора
у нестрпљивом ишчекивању нове жртве
(пробудих се презнојен и истрошен
кревет ми постао гробница)
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар