 |
Живели смо недодирљиви у светлости
много песника по глави становника
у једној од најлепших зона плаве планете
живели смо у меморији вечности
научили смо да ружно буде лепо а истина
да се тањи са завишћу према будућности
потом је наш људски облик осетио
неку врсту естетског умора
наставили смо да пишемо крцати славом
банули смо на трг победе
крикнули снажно обасјани рефлекторима
и набасали на ломљиву ћелију
осаме (не без радозналости)
видели смо напокон јадног чувара
који добро зна
зашто чека и јеца од љубави према нама
Петру Крду
 | |
Нема коментара:
Постави коментар