 |
 |
осуђен да лутам
ископавам текстове, преврћем их
тражим човјека, трагове његовог постојања
ископавам свакодневно, ископавам и гријешим
и то ме води у очајање
нисам лукав, не посједујем мудрост змије
у гомили трагова
у гомили текстова често се не сналазим
не успијевам све да сагледам, не разликујем
усамљен сам, навлачим мржњу и презир
лажу ме, и често ме исмију
они који се представљају мојим пријатељима
риједак је искрен осмијех, из дана у дан
посрћем и падам у постављене замке
мука је то, мука голема...
у предвечерје, уморан од тражења и разочаран
шетам мојом улицом, оближњим шумарком
упутим се поред језера, посматрам воду
посматрам небо, посматрам птице у лету и облаке
дуж обале полегле дивље патке
загледам у травке, неке се њишу, неке до земље
повијају, највише зурим у даљину, зурим дуго
поздравим свако дрво поред којег прођем
понеко помилујем
изговорим молитву, кажем топлу ријеч
волим дрвеће, дрво је стрпљиво, дрво је захвално
помилујем глатку кору
помилујем храпаву кору
кад једно дрво милујем, друго се не љути
много тога може да се научи од дрвећа
и свако нуди, просто те призива
жбуњаста лијеска, над водом надвијена врба
и јоха, црни глог, храст, кестен, бреза...
ако је суђено да се икада поново родим
дрво да будем само не човјек
дрво да будем било које, дозволи, Господе
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар