 |
Волим те једноставне ријечи
наших крашких сељака,
волим их, о, више их волим
од вас, градаских пјесника.
Као да видим предио јасно
над тихом зеленом долином,
као да видим стијене и борове
који стражаре над долином.
Волим њихову оштру тишину;
попут храпавих руку
зову ме непрестано тамо,
изгубљено дијете…
Сречко Косовел
/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/
 |
Много је ријечи, много ријечи,
али сред свих је једна;
усред свијета
тако сама као та
уистину није ниједна, ниједна.
Као дрозд на Крас
у лаком лету долепрша
у јесењи час,
на ледини, иза борова
навикне се на пустош крша.
Ловачки пуцњи одјекују на ледини,
гледај, сад ће га устријелити.
По што си дошла, мисли, на Крас
у овај туробни јесењи час?
Пуцњи се губе у даљини…
Сречко Косовел
/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/
 |
Нема коментара:
Постави коментар