 |
Не бих одустао од одгонетања трага
Слободан Бранковић
Ужарени угљен бачен високо увис
И преко главе
На кућном прагу по повратку са сахране
Закратко бљесне као звијезда падалица
Запара ваздух и угасне
Јер треба одагнати нечастиве силе
Које човјека из стопе у стопу прате
И отупити њихову жестину
Зашто се обазирати на оне који кажу
Празновјерје и заблуда
Живот је кратак
И никада није довољно опрезности
Све што нам се догађа није игра случаја
Судбенице робују грешкама и заслузи
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар