 |
 |
У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,
Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,
Присећам се оног што сам учинио и што сам
могао да учиним у животу.
Присећам се, и нека тескоба
Подилази ме као језа или страх.
Непоправљивост моје прошлости – то је леш!
Сви остали лешеви можда су само варка.
Сви мртви можда негде другде и даље живе.
Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,
У привиду простора и времена,
У лажној пролазности.
Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,
што чак ни сањао нисам;
Што тек сад видим да сам морао учинити,
Што тек сад јасно видим да сам морао бити –
То је оно што је мртво,
упркос свим Боговима,
То – што је заправо било најбољи део мене –
ни Богови више не могу да оживе...
Фернандо Песоа
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар