 |
господине С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)
помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја
господине С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из кога си хранио залутале псе
Горан Ранчић
 |
Нема коментара:
Постави коментар