 |
ПРАЗНО У КУЋИ. Пусто у души.
Замрли гласови. Зидови се руне.
Туге моје облаци плове.
Магле се приче. Не сећа
Глас више. Она лице,
Видела сене у часу сванућа.
Светле светлости сенке, то душе
Слуте истину пута. У благој тами
Просине век. Слова земна, тмуше
Искре. Књига ова, у осами
Слика сећања виделом овог дана.
Постоји све чега нема...
Ћутим, и гледам
Послове које само време обавља.
Ал, за живота човекова
Само трепет лиска зашуми
У сну претка кога нема.
О, колико је гласна ова тишина
У глувилу ноћном, у кући без чељади.
Ноћ без сна сенке бивших призива.
(Јесам ли? ова мрља мрака!
У тами, светиљка око).
Зашуми у воћњаку, а међу брдима
Тишина прастара о вечности хуји.
Сипи празнина, буја света хумка
Оностране светлости и успомена.
Без људског гласа, без јаве
Ал спасоносно.
Мирослав Тодоровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар