 |
ШКОЛА СОЛО ПЛАКАЊА
Убацим речи у цедиљку, да прође само оно што треба, а она се запуши од великих слова.
О чему размишљам док перем постељину и остали успутни тестови личности. Претпоставка да јастучница не може да мирише на плејлисту је потпуно погрешна. Ето, могу да напишем. Могу и да гледам у нову, блиставо белу, на штрику у комшилуку. И шта бих ја још хтела од живота…
Доћи овде, исплакати с(в)е, сатима.
Стави на папир да рачунамо колико смо стари. И сити. Свега.
Где год да одем, умрем у Београду.
И да рашчистимо, не треба ми јаре! Неста цигара у кључном моменту.
’Еј животе, пропали хармоникашу!
Убацим речи у цедиљку, да прође само оно што треба, а она се запуши од великих слова.
О чему размишљам док перем постељину и остали успутни тестови личности. Претпоставка да јастучница не може да мирише на плејлисту је потпуно погрешна. Ето, могу да напишем. Могу и да гледам у нову, блиставо белу, на штрику у комшилуку. И шта бих ја још хтела од живота…
Доћи овде, исплакати с(в)е, сатима.
Стави на папир да рачунамо колико смо стари. И сити. Свега.
Где год да одем, умрем у Београду.
И да рашчистимо, не треба ми јаре! Неста цигара у кључном моменту.
’Еј животе, пропали хармоникашу!
Наташа Андрић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар