Нада Петровић: Пјесме

Песма која то није

Написаћу песму
Која то неће бити

Утамничена
У твојим сновима

Негде између
Некуваног вина
И смежураних зрнаца грожђа
Које муљам међ длановима

Пратићу те
На изласку из кошмара
Црвеним прстима
Да ти додирнем усну

Тек негде пред зору
Опивена несаницом
Увезаћу петловима кљунове
Да те не пробуде

Док ти мамурлук
Лечим речима
Од којих песме
Најчешће полуде

Као људи...

Нестале су песме
као што нестају људи...

Понекад су ту крај мене...
Удишу исти ваздух,
одлазе
и враћају се,
а некада као
да никад нису ни постојале....

Чекам их као озебо сунце...

И смејем се
И плачем...

Шта ми је све ово требало...

Мимоходи

Не обраћај пажњу на моје клецање
на лутање у лавиринту зазиданих излаза
где све је сећање на време
у ком је рука била ослонац

Можда сам залутала
пре него што сам закорачила
опијена светлошћу селективних надања
увек спремна за бег
од победе

Иди својим путем
путеви су за људе
који знају и могу
да се не окрећу

Скући се у речима које су разумљиве,
у тој шаци проса које птице злослутнице зобају
у тренуцима који су мимоходи за све људско у људима

Потражи склониште између два ћутања
у мојим грудима.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић