 |
| Валтер Илнер: Портрет Рабиндранат Тагоре |
Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.
Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.
Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да никад нећеш сазнати шта је бол.
Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем,
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.
Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.
Рабиндранат Тагоре
 |
| Мирослав Б. Душанић: Лидија |
Нема коментара:
Постави коментар