 |
Оно што на другим местима не бисмо ни чули
Овде, под дрветом у чијој се крошњи сваког јутра рађа крупно и здраво сунце, све је звук. Понајпре, оно што на другим местима и не чујемо: и замаси крхких крила у крошњи и узалудно опирање ваздуха свему што га ваздухом чини. И шуштање травки кроз које очас мине гуштер вукући своју сенку. И пад шишарке на земљу која је спокојно чека. И стризање ластиног репка кад нам поглед односи у непомичну плавет.
Али, и властите мисли које најзад разговетно чујемо и разумемо, одједном замру. Уснуло дете над којим се, овде, у зеленилу, као двоглаво биће које ослушкује своје једино срце, надносимо, дише, дише, дише. Прећутим мисао да никада нећемо бити срећнији него што смо сада, овде, у овом хладу, који се по читав дан са наших лица никуда не помера. А ова стрепња коју по ваздан уљуљкујемо, наше је прворођено дете.
Оливера Недељковић
Овде, под дрветом у чијој се крошњи сваког јутра рађа крупно и здраво сунце, све је звук. Понајпре, оно што на другим местима и не чујемо: и замаси крхких крила у крошњи и узалудно опирање ваздуха свему што га ваздухом чини. И шуштање травки кроз које очас мине гуштер вукући своју сенку. И пад шишарке на земљу која је спокојно чека. И стризање ластиног репка кад нам поглед односи у непомичну плавет.
Али, и властите мисли које најзад разговетно чујемо и разумемо, одједном замру. Уснуло дете над којим се, овде, у зеленилу, као двоглаво биће које ослушкује своје једино срце, надносимо, дише, дише, дише. Прећутим мисао да никада нећемо бити срећнији него што смо сада, овде, у овом хладу, који се по читав дан са наших лица никуда не помера. А ова стрепња коју по ваздан уљуљкујемо, наше је прворођено дете.
Оливера Недељковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар