Наслућена идила
Потврдити се као савршени нихилист
А ипак се заљубити као највећи идиот
Емил Сиоран
Тек понекад наговијести нешто
Што ме уводи и уплиће у њен живот
Што би се могло протумачити
Као Волим Те
А када се то догоди
Ја занесен зароним у њене ријечи
И не знам куд бих из сопствене коже
Умислим да сам алхемичар
Да познајем сазвјежђа
Сва скровита мјеста гдје станују сјенке
И мистериозни богови
Гдје се чувају људска искуства
И заборављене врлине
Престанем да мислим на ноћне море
На нагомилане страхове
Изобличене ликове из огледала
Који испуњавају простор моје собе
И који ме неријетко муче и прогањају
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар