Братислав Р. Милановић: Једном, у том граду...

Једном, у том граду...

Ни тај град, у ком није знала за моју
грозницу, није више исти: ни трг,
ни мостови, ни река, ни Беджих
Сметана што се љуљушка на њеним
таласима као на Влтави...

                         Из корена се променио
свет: и ја сам се, сваке седме године,
обнављао до последње власи,
удаљавао се сасвим од њеног корака
што је дражио тле...

                          Где је модра муња у њеном
погледу, где је оно тело на које сам
у сну слетао невидљив ко анђео:
умирао по једном увече,
будио се по једном ујутру.

                          Писао сам по ваздуху
слова о целости света са њом у
средишту и знао да ће, у рушевном граду,
она са смешком читати тај запис.

                          А ја ћу се тад већ
преселити у речи. Окруниће се,
циглу по циглу, и то свето место, сва ће се
здања и страћаре сасути у прах.

                          Ал постоји негде један
камен на ком ће се дићи нови град,
а усред њега зденац
– као њено око – да посматра
на небу мој обновљен ход.

Братислав Р. Милановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић