 |
Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
у њој се, као из писама старих,
мој живот једном већ проживљен жари,
у пребољену одмакнут даљину.
Из ње се точи у мене сазнање
да имам доста простора пред собом
за другога живота вечно ткање.
И каткад сам ко дрво, чије грање
шуми негдашњем дечаку над гробом
и чији корен простирку му плете, —
дрво што онај испуњава сан
који је дечак у далеки дан
изгубио у песми пуној сете.
Рајнер Марија Рилке
/Пријевод: Б. Живојиновић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар