 |
* 1283? † 1352? |
* * *
Човек који одлучи да предузме Велики Корак треба да остави све планове за решавање хитних или проблематичних послова.
Неки људи мисле: „Сачекаћу још мало док не решим ову ствар“, или „Могао бих прво да урадим овај посао“, или „Људи ће ми се сигурно смејати ако ово или оно оставим овако. Средићу ствари сада, па ме неће критиковати“, или „Успео сам да преживим све ове године. Сачекаћу док се ова ствар не рашчисти. Неће дуго потрајати. Не морам да журим.“ Али, ако овако размишљате, дан за предузимање Великог Корака никада неће доћи јер ћете откривати све више и више неизбежних послова које нећете моћи да завршите.
Моје посматрање људи води ме до закључка (уопштено говорећи) да чак и они веома интелигентни, често живе, мислећи да имају много времена пред собом. Али, да ли би човек који бежи када ватра захвата његово окружење, рекао ватри: „Молим вас, сачекајте мало!“ Да би спасао свој живот човек ће напустити своје ствари и, не марећи за срамоту побећи. Да ли ће човеков живот чекати на њега? Смрт напада брже од ватре или воде и тежа је за избегавање. Када дође час, можете ли опростити себи што нисте отишли од својих старих родитеља, своје мале деце, одрекли се своје дужности према господару, своје привржености другима само зато што је све то било тешко за напустити?
Јошида Кенко
Човек који одлучи да предузме Велики Корак треба да остави све планове за решавање хитних или проблематичних послова.
Неки људи мисле: „Сачекаћу још мало док не решим ову ствар“, или „Могао бих прво да урадим овај посао“, или „Људи ће ми се сигурно смејати ако ово или оно оставим овако. Средићу ствари сада, па ме неће критиковати“, или „Успео сам да преживим све ове године. Сачекаћу док се ова ствар не рашчисти. Неће дуго потрајати. Не морам да журим.“ Али, ако овако размишљате, дан за предузимање Великог Корака никада неће доћи јер ћете откривати све више и више неизбежних послова које нећете моћи да завршите.
Моје посматрање људи води ме до закључка (уопштено говорећи) да чак и они веома интелигентни, често живе, мислећи да имају много времена пред собом. Али, да ли би човек који бежи када ватра захвата његово окружење, рекао ватри: „Молим вас, сачекајте мало!“ Да би спасао свој живот човек ће напустити своје ствари и, не марећи за срамоту побећи. Да ли ће човеков живот чекати на њега? Смрт напада брже од ватре или воде и тежа је за избегавање. Када дође час, можете ли опростити себи што нисте отишли од својих старих родитеља, своје мале деце, одрекли се своје дужности према господару, своје привржености другима само зато што је све то било тешко за напустити?
Јошида Кенко
/Пријевод са енглеског: Соња Вишњић Жижовић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар