 |
| * 11. април 1900 † 21. фебруар 1989 |
* * *
Новине пишу да је у тренутку Ајнштајнове смрти у соби била само болничарка Американка која није разумела „немачке речи које је самртник мрмљао”. Тако су „последње речи” великог физичара изгубљене за човечанство. Можда је само тражио воде... али је чудно да је овај велики јеврејски дух, кога су Немци смртно увредили, своје последње речи мрмљао на немачком.
* * *
На ручку В., виолиниста, Мађар. Обилази свет с гудачким квартетом. Живи у Базелу. Док разговарамо, у свести ми одзвања Бабичев стих: „О, што музичар постао нисам...” Безнадежност писаца без домовине малих нација можда је најгора врста међу свим емигрантским безнађима.
* * *
Као да се мрда, покреће нешто: и у свету, и у мом животу.
* * *
Ове године собног притвора овде у Америци су подношљиве, али њихову безбојно-безмирисну пустош ипак тешко подносим, јер имам педесет пет година, јер више немам много времена, јер већ сваку годину треба да испуним тако да не пропустим ништа од боја, мириса и ускуса света... а то би пре било могуће свуда него овде, у Америци.
* * *
Гоја у Метрополитену. Бесни цртежи глувог геније о суровости и глупости. Није опростио своме добу... то је велика снага. Овај бес сачувао је и после осамдесете за живот и за стварање.
* * *
Гибон. Одлично поглавље када показује колико су Јевреји били неспособни да примају – увек су само искључивали, одбијали свакога. Сви су били нечисти, недостојни да би се нашли међу Јеврејима – није било јеврејских прозелита. Христос је покушао да отвори капију између Јевреја и света, живу религију створити од националистичке секте која је заштитник расе, позвати и примити све, Грке, робове... Јевреји су га одмах убили.
* * *
Неко ми из Будима у писму шаље неколико пупољака: убрани су са кестенова који су пропупили у Мико улици. Пажња је драга, али више нисам сентименталан. У сваком случају додирујем пупољке кестена и док пипкам сасушено растиње осећам ону стварност која је снажнија од сваке успомене: ово је све што је остало од стварности Мико улице.
Новине пишу да је у тренутку Ајнштајнове смрти у соби била само болничарка Американка која није разумела „немачке речи које је самртник мрмљао”. Тако су „последње речи” великог физичара изгубљене за човечанство. Можда је само тражио воде... али је чудно да је овај велики јеврејски дух, кога су Немци смртно увредили, своје последње речи мрмљао на немачком.
* * *
На ручку В., виолиниста, Мађар. Обилази свет с гудачким квартетом. Живи у Базелу. Док разговарамо, у свести ми одзвања Бабичев стих: „О, што музичар постао нисам...” Безнадежност писаца без домовине малих нација можда је најгора врста међу свим емигрантским безнађима.
* * *
Као да се мрда, покреће нешто: и у свету, и у мом животу.
* * *
Ове године собног притвора овде у Америци су подношљиве, али њихову безбојно-безмирисну пустош ипак тешко подносим, јер имам педесет пет година, јер више немам много времена, јер већ сваку годину треба да испуним тако да не пропустим ништа од боја, мириса и ускуса света... а то би пре било могуће свуда него овде, у Америци.
* * *
Гоја у Метрополитену. Бесни цртежи глувог геније о суровости и глупости. Није опростио своме добу... то је велика снага. Овај бес сачувао је и после осамдесете за живот и за стварање.
* * *
Гибон. Одлично поглавље када показује колико су Јевреји били неспособни да примају – увек су само искључивали, одбијали свакога. Сви су били нечисти, недостојни да би се нашли међу Јеврејима – није било јеврејских прозелита. Христос је покушао да отвори капију између Јевреја и света, живу религију створити од националистичке секте која је заштитник расе, позвати и примити све, Грке, робове... Јевреји су га одмах убили.
* * *
Неко ми из Будима у писму шаље неколико пупољака: убрани су са кестенова који су пропупили у Мико улици. Пажња је драга, али више нисам сентименталан. У сваком случају додирујем пупољке кестена и док пипкам сасушено растиње осећам ону стварност која је снажнија од сваке успомене: ово је све што је остало од стварности Мико улице.
 |
 |
* * *
На обали Хадсона, на клупи, где за време шетње попушим цигарету, један сиротињски одевени, стари човек ме неочекивано ослови и каже да га „боли желудац, има чир и да је живео у лошем браку”. Затим ме поздрави и без речи продужи.
* * *
Лектира: Гибон, прва прогањања хришћана.
* * *
Ови наказни, иманентни облици верског рата у којем живимо неће се разрешити ни за живота поколења. Али има наде да азијски социјализам самог себе доживи стерилним, беспомоћним.
* * *
А Американци, који озбиљно верују да технологија уме да одговори на питање јединке и заједнице: ускоро ће се пробудити у глувој и укоченој самоћи. Само човеколики, живи живот уме да одговори... Можда лепота.
* * *
Треба да живим у поднебљу где има вина и нема антисемитизма. Такво подручје у Европи је западна обала Средоземља: ту рађа вино и нема Јевреја.
* * *
Немци, тај истрајни, дивљи, снажни народ неће трпети да му Руси заувек откину трећину територије и становништва. Сада ће у рукама Западних Немаца већ бити оружје и убудуће ако се у Источној Немачкој нешто догоди, овај велики магнет, Западна Немачка, привући ће себи откинуте делове. Руси то могу спречити само по цену трећег светског рата... а то је превелика цена. Две Немачке ће се дакле ујединити једног дана, а то ће повући за собом целокупну ситуацију иза гвоздене завесе. На то се може рачунати, али прогнозирати време веома је тешко.
* * *
У свим временима велика је опасност фанатик, после тога корумпиран човек који је добио улогу у јавном животу. Наше време је изродило мазгу опаснију од свега тога: корумпираног фанатика.
Шандор Мараи
/Пријевод: Сава Бабић/
На обали Хадсона, на клупи, где за време шетње попушим цигарету, један сиротињски одевени, стари човек ме неочекивано ослови и каже да га „боли желудац, има чир и да је живео у лошем браку”. Затим ме поздрави и без речи продужи.
* * *
Лектира: Гибон, прва прогањања хришћана.
* * *
Ови наказни, иманентни облици верског рата у којем живимо неће се разрешити ни за живота поколења. Али има наде да азијски социјализам самог себе доживи стерилним, беспомоћним.
* * *
А Американци, који озбиљно верују да технологија уме да одговори на питање јединке и заједнице: ускоро ће се пробудити у глувој и укоченој самоћи. Само човеколики, живи живот уме да одговори... Можда лепота.
* * *
Треба да живим у поднебљу где има вина и нема антисемитизма. Такво подручје у Европи је западна обала Средоземља: ту рађа вино и нема Јевреја.
* * *
Немци, тај истрајни, дивљи, снажни народ неће трпети да му Руси заувек откину трећину територије и становништва. Сада ће у рукама Западних Немаца већ бити оружје и убудуће ако се у Источној Немачкој нешто догоди, овај велики магнет, Западна Немачка, привући ће себи откинуте делове. Руси то могу спречити само по цену трећег светског рата... а то је превелика цена. Две Немачке ће се дакле ујединити једног дана, а то ће повући за собом целокупну ситуацију иза гвоздене завесе. На то се може рачунати, али прогнозирати време веома је тешко.
* * *
У свим временима велика је опасност фанатик, после тога корумпиран човек који је добио улогу у јавном животу. Наше време је изродило мазгу опаснију од свега тога: корумпираног фанатика.
Шандор Мараи
/Пријевод: Сава Бабић/
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар