 |
Убод ли,
то буја убиству,
то љубим.
Врео врх мачу
зажуди до балчака у тело.
Јер и кроз рану,
и тише тим,
призивљу се бити.
-
Ал’ две се отворе.
Преболи, те задатох,
моја без пребола, брале.
Јер је тихо саткана душа,
на тише брдо уводиле
прозирне руке.
За ожиљком се
у видање прикраде,
бледа видарица без наде.
-
Ал’ каже ми се долина.
Ромори што је шкргут овде зуба.
Тихо се само сјаранило
што се крваво мрзи овде и љуби.
Нема за мене биља овде доле.
Момчило Настасијевић
 |
Нема коментара:
Постави коментар