Омар Хајам: РУБАИЈЕ (избор)

* 18. мај 1048 † 04. децембар 1131

12
За неке је срећа за живога века.
Други, пак, кажу: „Рај на небу чека”.
Троши то што имаш, пусти вересију
слатка је музика са бубња далека.

14
Нада што некад у срцу постане
у прах нестане, али и застане.
К’о снежно иње на пустинском песку
засја за часак, а онда нестане.

15
Они што златна зрна скупљају, предани,
ил’ пусте да их носе ветар и гаврани,
никад ову земљу позлатити неће
ни устат’ из гроба, једном покопани.

23
Уживај док те радост осваја
У прах нам судба живот прекраја;
Прах смо и тамо сви лежаћемо
Без вина, без песме и – без краја.

25
Мудраци и свеци узалуд се труде
о Рају и Паклу да науче људе.
Када им прах вечни затворио уста
одбачени леже к’о пророчке луде.

26
Пођи са Хајамом, пусти мудре приче
сигурно је само да живот промиче.
Једно је истина, остало је тек лаж:
Цвет кад једном увене, више не ниче.

29
Питања су многа, а које је прече:
ко смо, куд идемо – то нико не рече.
Да л’ смо као ветар што насумце дува
или као река што без циља тече.

33
Кад завлада тама и опасност вреба
које светло Судбе следити нам треба?
И ја Небо питах шта је излаз тада.
„Слепо веровање!” – одговор је Неба.

34
Примакав’ крчаг уснама двема
питах се шта ми судбина спрема.
Чух: усна усни шапташе тихо –
„Пиј, јер кад умреш – повратка нема!“

37
Пиј! Што да се жалим узвишеном Богу
што време протиче испод наших ногу!
За „сутра“ нерођен, а за „јуче“ мртав,
уживам за „данас“ – то једино могу.

38
Ако станеш за трен на праг Поништења
спознаћеш на часак и Тајну Живљења.
Гле, звезде већ бледе и караван креће
Зори Ништавила. Жури, све се мења...

39
Докле око свега подизати буку
и тражити излаз уз напор и муку?
Боље бити срећан и са једним гроздом
него с горким воћем или празних руку.

49
На шаховској табли од дана и ноћи
где се Судба игра поразом и моћи
човек је фигура, већа или мања,
уклоњена једном, натраг неће доћи.

51
Шта је написано – ништа не поврати.
Побожност и разум помоћ неће дати
да повучеш назад ма и једно слово
ког ни твоје сузе неће избрисати.

53
Људски лик је створен од праха земљана,
кад су задње жетве зрна посејана.
Шта је прво јутро Постања писало
знаће задња зора од Судњега дана.

58
Ти што човека створи од земне груде,
змију Рају завешта и казни људе,
за све грехове што нас заједно кривиш
– опрости, да Теби опроштено буде.

Омар Хајам

/Препјевао: Душан Симеоновић; Из књиге „Rubaije Omera Hajjama po Edvardu Ficdžeraldu”, Културни центар при амбасади Исламске Републике Ирана, Београд, 2002./

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић