 |
Оно што ми је било стварно,
да за мојим столом
седи и мудро беседи,
да у мојој кући
чека да киша престане,
да у мом присуству
размишља о одласку у вечну Русију,
да је мој гост Владимир Бурич,
сада ми делује невероватно.
Док сам, сав устрептао, говорио
о бољој будућности,
он ме је смирено слушао,
препознавајући осећање,
пут који је прошао,
али њега је занимала вечност,
како да се врати у Русију
Моја поезија постаје сећање.
Власта Младеновић
 |
Нема коментара:
Постави коментар