 |
Тињају ватре у нашим грудима,
у часовима кад се засјени све,
док дишемо тешко у трави, од умора,
од несмиривања, од несводљивости
на простор само, од презрелости плодова
који се ослобађају кошуљице телесног
над нашим главама, под нашим ногама,
где ветар сабира опало лишће и ствара
одређени склад, покетљив и жив,
који нас разбуђује и предаје слућеном.
Треба научити гледати свет затворених
очију и бити уверен да све постоји
од оног тренутка кад се живот у нама зачне.
Сећамо се јутара кишних и магловитих,
меких од несанице и збуњености,
сећамо се драгих особа док тонемо
у невидљивост, у успомене, а исти овај
се живот полако претаче у њих.
Ходамо, несвесни унутарњег вида ствари,
лишени мере, обезвремењени собом,
а јесен се поиграва с нама и расипа
песак наших година, због чега је потребно
ћутати дубоко у себи и слушати нутрине
глас, којег је немогуће порећи.
Радомир Д. Митрић
(Освешћење, Народна књига/Алфа; Београд 2007.)
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар